Journal kolumna: BOL

Volim Tadiju. Znam zvuči nejasno, dakle objasniću se: volim slike Tadije Janičića. Nema to veze sa nekim dubokim razumevanjem umetnosti, nisam završila likovnu akademiju, nisam kritičar, imam skromnu kolekciju slika. Ali, eto, njega volim. Znam da i on voli mene. Ja volim šta on priča slikom, on voli šta ja kažem  slovom, tako valjda možemo da se „volimo“.

Dubine su to…

Simptomatično je da sam kroz njegove slike živela paralelno i etape mog života, nekih bitnih događaja, ogoljavanja sopstvene duše.  Ja to kažem „jastvovanja“.

Momenti kada sam ja, potpuno ja, sama, slinava i izranjavana, prepuštena svojoj moždanoj kori da sačuva komadiće moje duše. Eto, i ovog puta, „slučajno“ dobijam na poklon grafiku BOL.  Tada tog sekunda je živim i osećam. Sama sam u stanu, slike na televizoru se smenjuju, u ruci mi je čaša vina, u grlu knedla, a u uglu, tačno znam desnog oka, suza. Izabrala sam da budem SAMA.

Dan zaljubljenih je, mreže gore od pravih i lažnih prikaza ljubavi, moja glava gori od misli. Koja je cena istine?

Ne, ne mislim na preljubu ili nešto tako površno, već one istine kada skontate da TO NIJE TO!  Koliko smo spremni da bacimo u kantu, ako na vagu stavimo dobro i loše?  Da li je stvarno potrebno praviti spisak za ZA i PROTIV, ako već osećamo da nešto „ne štima“? Koliko drugih šansi je dovoljno za kraj? Ne znam.

Kada previše puta padnete na isto koleno, izgubite osećaj za bol, zar ne?  Možda mi se upravo to dogodilo.

Gledam kroz prozor, ka mojim šumskim komšijama, takva mi je lokacija, mnogi mi zavide na njoj, šuma i ja, jedna kuća prekoputa.

Dakle komšije ili su čistokrvni Šveđani ili imaju alergije na prašinu, ali zavese nemaju.Uz njih imam privatan reality bez pretplate i obaveza prema operateru. Kuća je prostrana i minimalistički građena, takav je njen enterijer, a rekla bih i stanovnici.

Sitna deca se igraju, na velikoj tabli crtaju kredama, dok lepa graciozna žena u laganoj bež kućnoj haljini sa nogama na masivnom drvenom stolu glavom drži mobilni i rukom raspoređuje ruže u dve vaze, on je ljubi u tanku plavu kosu. Reklama za srećnu porodicu, ah da, ja im zavidim. Treperim kao pokvarene kineske lampice na lošem naponu, pitam se po stoti put gde sam pogrešila, tačnije gde grešim.

Ne želim kompromise, ne želim poluljubav, polupažnju, ni polusebe.

Možda je Merilin Monro bila obeležena kao blondika sa inteligencijom letnjeg povetarca, ali teško da je tako slabašan vetrić mogao doneti sledeću rečenicu „Sa muškarcem ti treba biti dobro, živeti loše možeš i sama.“

Slažem se da smo mi izvor naše sreće, podržavam da treba biti u miru sa sobom, ali dajte da se ne lažemo, bili ste u vezi, ostavili ste dnk tragova i emocija koliko to priroda dozvoljava, logično je da će suze teći, da će srce pucati na sto komadića, nemojte se praviti hrabri, hrabrost je za kukavice! KRAJ BOLI.

„Ubistvo u Orijent Ekspresu“, da li zbog moje iskasapljene duše ili zbog već poznatog scenarija nije baš uspelo da me obuzme i potpuno mi skrene misli sa ličnih nevolja – ali aplauzi publike i miris plišanih fotelja pozorišta su me na tren podsetili da nisam sama. Previše je života koji ubrzano teku, da bih zastajala na usputnim stanicama.

I evo dok ovo pišem, bolje sam. Verujem da vreme uvek zamaskira neke naše boli, premaže ih nekim lepim događajima, ja i ne želim da ih zaboravim jer toliko toga lepog ne treba biti obrisano. Zašto bi dani i sati sreće, ljubavi, osmeha i ispunjenosti i nesebičnog davanja, nestali, „jer, više nije to to?“