Čelična kupola u doba kašmira
Juče je bio neki divan dan, da sunčan, miran, bez mnogo telefonskih razgovora. Čak je i saobraćaj bio poprilično u stilu osamdesetih, svuda sam lako stizala. Išla sam kod Lane u naselje Braće Jerković da istetoviram novu tetovažu. I do nje sam stigla lagano. Nekako smo u pola laganog bockanja moje nadlanice stigle do Izraela, Palestine, ma do svih grdnih crnila koja se razmotavaju ispred naših polustisnutih očiju dok nas Instagram obaveštava da je možda i bolje da ne gledamo! Da, potpuno je nenormalno gledati, razbacana tela po ruševinama nekog grada! Sablasno je i zastrašujuće da na današnji sunčan dan, dok se uz zvuke neke divne muzike, bavim crtanjem po koži, nekome deru kožu. Neprijatan sadržaj koji nam Instagram ipak dozvoljava da vidimo je u stvari horor film koji se dešava, ne nama, njima, pa onda okej?
Ko je prav, a ko kriv?
Dokle ćemo zarad ciljeva moćnika, gledati leševe dece? Neko pametan je jednom rekao: „Ratovati za mir, je isto što i jebati se za nevinost“, i ne mogu se više složiti sa tim. O ovom ratu se zna sve i ništa, ali ono šta je večna istina je da u ratu nema pobednika. Koliko svi mi treba da znamo o tome, jer ti ljudi nisu naše vere, nisu blizu naše teritorije, ne govorimo istim jezikom? Aha, da, pa mi živimo u 21. veku i na istoj planeti. Sva nesreća koja je nas snašla nakon raspada Jugoslavije, je ono o čemu znamo mnogo, ili ipak ne? Upravo tako, mi o svojoj istoriji znamo zabrinjavajuće malo, ne znamo imena dinastija, porekla predaka i veroispovesti par kolena unazad, migracije srpskog naroda kroz vekove. Mi ne znamo da nabrojimo najpoznatije srpske slikare, pesnike, kompozitore, ali se vrlo bavimo ovim ratom.
Da li tako zanemarujemo ono šta nam se dešava ispred nosa, pošto sam sasvim sigurna da većina ne zna da ove dve zemlje ratuju od 1948. Da, sa kratkim pauzama, i ne, nikada ovako brutalno i krvnički kao sada, ali kroz istoriju te dve nacije se sadomazohistički satiru, a čini mi se da tu niko ništa ne može da učini.
Da li zato treba zatvoriti oči i napraviti emotivnu „čeličnu kupolu“ kao Izrael ili pomahnitalo urlati na Instagramu o ovom živom paklu?
Ja zaista pitam vas.
Da li je mentalna higijena ignorisanje onoga na šta ne možemo da utičemo ili bismo platili cenu kasnije? Da li znate kada je bio Prvi srpski ustanak i ko je „ustao“, jer neznanje je za zločin najveće opravdanje. Da li bi prvo trebalo da izlistamo našu istoriju, pa da se pozabavimo tuđom? Nisam htela ovoliko da se raspišem na temu koja je užarena i nepodnošljiva, nisam imala nameru da nekome gurnem prst u oko, jednostavno – ja se ovako borim protiv tuge. Da, one čiste ljudske, jer prokletstvo 21. veka možda i jeste informacija. Ona koja putuje u sekundi, koju ne možeš da ne vidiš, ne čuješ, ne saznaš!
Biti blažen u neznanju je možda ipak blagoslov
Jer, jebi ga, dok skrolujem po profilima koji neprekidno iz minuta u minut prikazuju humanitarnu katastrofu u Palestini, istovremeno mi iskače sold out drama Phoebe Philo kolekcije. Ah, modni svet se prosvetlio po ko zna koji put. Vratila se sirota mala bogatašica, majka silent rich mode? Njena prva kolekcija nakon šest godina nepojavljivanja na modnom nebu je rasprodata! Njena estetika dugo nosive mode jeste na mestu; da, naravno da je večna, svakako vanvremenska, ali… I kako sada ja odjednom sa ratišta i bojnog polja na ovu modnu vest? Pa lako, kao i svi vi. Skrolovanjem, zar ne?
Sve bi to imalo smisla – da ima smisla
Međutim, šta tačno može biti smisleno kod džempera od 2000 eura, koji je rasprodat, za 24 sata. Dobro, nije da sam se zaplakala i da sam poletela da ga kupim, ali evo, volela bih da mi neko objasni pošto ja ne umem, šta kod jednog džempera može koštati te novce? Da, jasno mi je da će na ovom svetu uvek postojati bezobrazno bogati i neprihvatljivo siromašni, da će se voditi ratovi i rađati modni brendovi, ali… Ko smo mi i gde smo pošli? Ne zaustavljamo se i utapamo u moru informacija, prestali smo da filtriramo i da procenjujemo, počeli smo da precenjujemo. Jednostavno rečeno, pogubili smo se. Dok nam se sa leve strane dešava etničko brisanje jedne nacija, sa desne žene cvile za rasprodatim kašmirom. Dakle, ko smo mi? Pre svega, da li možemo da izaberemo ili nam je sve već negde zapisano? I evo, ove sekunde biram, biram da neću da ćutim ni nad jednim ubijenim detetom! Biram da neću da zaboravim da je svaki život vredan čuvanja. Biram da nikada neću kupiti džemper od par hiljada eura. Pre svega, biram svoje bitke!
Biram jer mogu, nemojte zaboraviti da je mogućnost izbora na današnji dan jedan predivan blagoslov, jer samo 1900 kilometara od nas, žive oni koji izbora nemaju.
Do sledećeg čitanja,
Vaša J.
Foto: Unsplash
