Jutros sam bila na pričesti u mojoj crkvi u Zemunu. Mojoj, jer moj otac je ktitor i ponekad u šali kažem stanovnik te crkve. Lepo je pripadati, biti deo zajednice, a tu su i moji Zemunci, stariji mlađi, svi kao jedan. Naučila sam i to da se svako moli na svoj način, neko glasno izgovara reči molitve, neko samo pomera usne, neko u sebi, a neko se klanja. Opet moj blesavi tok misli.
Nikada nisam mogla da dodirnem prste na stopalima ako ne savijem kolena, mama me je zbog toga zvala drvo! Ona i dan danas, oba dlana spusti na pod kao da je bila u ašramu i radila jogu godinama, ja sam dakle drvo, a mi smo SVI različiti.
Razlike
Dnevnik moje duše ne bi bio to šta jeste, ako vam ne priznam da sam tokom jučerašnjeg dana, bar pet puta zaurlala na telefon mojoj deci. Dobili su par sjajnih epiteta, od konju nesposobni, do kretenu, preko ja više ne znam da li si autističan ili me samo malo zajebavaš! Ok, sjajno Jasmina, sada sve lepo progutaj, pa nastavi da pišeš.
Nacionalne manjine
Dakle, priznaćemo da živimo u vremenu stega, počinjemo da pucamo, ne po šavovima, nego po mom mišljenu, po već tri puta ušivenim postavama nasleđenih kaputa! U vremenu, kada u najboljoj nameri izgovorene reči ni sami ne znamo da li smo nekoga uvredili. Kada moju snaju iz Amerike, ja koja je volim najviše, u razgovoru, ne smem da nazovem crnkinjom, već osobom tamnije kože (iskreno meni to zvuči uvredljivije nego crnkinja), kada deca insistiraju da im se obraćamo sa TO dok ne odluče da li su on ili ona, a znamo kada smo posle 9 sati porođajnih muka lepo svojim očima videle našu prelepu devojčicu.
Pre samo tri dana je mojoj najboljoj drugarici ćerka rekla ozbiljnim tonom, da prestane da je BODYSHAME-uje, kada joj je najdobronamernije rekla, da je još jedna porcija pomfrita potpuno nepotrebna! Počeli smo da se toliko bavimo neuvređivanjem, da smo suštinski počeli da mrzimo! Da, strašno je šta izgovaram, da razapnite me na twiterima, instagramima, fejsbucima, ali ja od juče ne želim da butem ona koja je PRISILJENA da svoj tok misli prevodim na jezik MISLILACA!
U Zemunu ima dosta cigana, GIPSY naziv za pripadnike romske zajednice, poznajem ih dosta, često im dajem stvari koje su mojoj deci omalele. Kada se pojave ispred naše kuće, mama sa osmehom uvek kaže „Evo ih tvoji Cigani“, nije bitna reč, bitna je misao! Zamišljam moju Milenu koja izgovara, „Jasmina stigli su tvoji pripadnici romske zajednice.“
DAN PRE
Nego, saberi se Jasmina, dakle, vrati se na JUČE.
Malo je onih koje poznajem, u njih ubrajam i najbliže prijatelje koji juče nisu bili prisutni u TC Galerija, još je manje onih koji nisu ostali od početka do kraja prelepog događaja. Ja sam plakala, plakala sam od radosti, vere, nade i zahvalnosti. Zahvalnosti mladima koja su pokazala meni šta je MOĆ! Moć zagrljaja, osmeha i ljubavi. Kada je Lazar Sretenović izašao sa svojom pesmom DAN, ja sam sećajući se mog prvog izlaska na scenu pozorišta Pinokio sa mojom pesmom SAN, počela da plačem, Filip (takođe dečko sa daunovim sindromom) za kog kažu da je najveći šarmer (što je kasnije i dokazao) čvrsto me je zagrlio i rekao „Nemoj da plačeš, divna si i sve je u redu!“ Jasno vam je da sam se smejala i plakala u isto vreme.
