Journal kolumna: DIJAGNOZA
Blago onom ko ima vremena da misli o tuđim problemima, valjda će onda neko misliti i o njegovim – govorila je moja baka.
Ja, na primer, nikada pre nisam mislila o toj rečenici moje mudre bake. Godinama kasnije shvatila sam poentu. I to na mnogo načina. Da li je nama ljudima jednostavno lakše da, kukajući nad ljubavnim problemom naše prijateljice, zanemarimo naš brak koji nam se na oči raspada? Ili da, ogovarajući komšinicu kojoj je izrastak do pola glave, ne vidimo paučinu po ćoškovima rođene kuće? Izgleda, da DA.
Čini mi se da smo mi Srbi poseban narod. Da, gostoprimljivi smo, ali samo da bismo potvrdili tu teoriju o našoj širokogrudosti, pa kada nam dođe kum iz Ciriha, poslužićemo ga najskupljim vinima, izneti najskuplji kristal i štirkane bele stoljnjake. Diviti se njegovim uspesima u dijaspori. Ujedno, kukaćemo nad našim lošim političarima, najčešće ih okititi epitetom lopov, nad ekološkom neosvešćenošću, dok u isto vreme pikavce i tetrapake izbacujemo kroz prozor automobila.
A tek o cenama da ne pričamo.
Cene nam uvek divljaju i sve je jeftinije, tamo negde preko granice, takođe zaboravljajući da smo upravo pred čoveka izneli u najmanju ruku hrane u vrednosti cele mesečne plate. Kum će se lepo počastiti, otići u hotel koji mu je platila firma i pomisliti na šta mi kukamo, kad on ovo vino nije pio ni kod direktora na proslavi ćerkinog 21. rođendana. Kuma koja je ispratila kuma sa osmehom na licu, iza njega će zakukakti kako sada mora sve da opere na ruke jer su tablete za sudomašinu opet poskupele, a vino koje je ostalo dopola popijeno, sada ne može da se zapuši. Ne, neće ga popiti ni ona, ona odavno ne pije, skače joj pritisak.
Uostalom, mogao je deci da da koji franak, na šta to liči. Ona je njegovima po sto maraka dala kada su se samo sreli na groblju u Obrenovcu. Sešćemo u automobil marke Mercedes i glasno plakati jer je benzin poskupeo. Ali, nema veze. Taman će sinu za osamnaesti, baš taj auto sa čarobnim znakom koji se najviše krade u Srbiji, biti poklonjen uz proslavu za koju će se pozajmiti. Možda čak i podići kredit.
Da, to smo mi.
Decu držimo za zatočenike sopstvenih ambicija, uz rečenice: Gde ti je bolje nego kod mame? Ko će da te pegla i pere? Ma, kakav iznajmljen stan. Prodaće mama imanje na Avali i kada bude prilika negde na Dorćolu ćeš se skućiti. Da ti fakultet bude blizu.
Dete, naravno, odavno naviklo na maminu kašiku i ušuškan život. Retko i stigne do fakulteta jer nigde nije kao kod mame. Deca iz unutrašnjosti već uveliko u mini komunama po periferiji Beograda iz memljivih stanova desetkama čine ponosnim one koji su ih naučili da se iz zone komfora ne napreduje. Tako slatki mali Beograđani kroz par godina kada dočekaju da mama i tata odu na to imanje na Avali da žive bivaju zaposleni kod ovih koji su nekako preživeli bez mamicinog graška, paprikaša i uštirkanih košulja. Ostaju u roditeljskom stanu, jer za svoj nikada neće zaraditi. Tako nastaje nova generacija kukača. Njima su krivi uz političare, sistem i državu – i roditelji koji su ih previše tetošili.
Prestajemo na trenutke da kukamo.
Verujte, to su samo trenuci kada od tuge ili muke nekog bliskog zaboravljamo i na promaju i na vrućinu, cenu struje ili sneg u decembru. Tada smo tešitelji. U nevolji smo složni kao jedan. Naši problemi postaju mali. Da, ako smo saznali za nečiju dijagnozu, malo ćemo pljucnuti po zdravstvu, po korumpiranim lekarima i obavezno napomenuti koliko nam odbijaju od plata da bi se ipak lečili privatno. Ali ćemo već naći način da pomognemo.
Svako ima nekog tamo ili ovamo. I svako od nas će reći – hvala Bogu samo da se meni ne dešava. Shvatamo da su naši problemi mali, rešivi i nepostojeći. Jer, zdravi smo. Setićemo se svih srpskih proser kletvi (tako ih ja zovem, to su vam one kletve, crko dabogda, lekove ti kupovali od tih ukradenih para takođe uz dabogda, kartonske cipele ti kupili dabogda i mnogo tih proser dabogda, bez da zaista te rečenice imaju težinu). U strahu od božije kazne, vraćamo film unazad o koga smo se mi ogrešili, da i nas ne zadesi slična sudbina ili dijagnoza. Jer, ovaj kom je javljena, je dosta često koristio proser kletve.
Kada jave da je pacijent izlečen, nastavljamo po starom.
Bavimo se tuđim problemima, ogovaramo i pljuckamo, uporno gledajući neuređena tuđa dvorišta. Jer, u našem i korov ima svrhu. Koju? Ne znamo. Ali je naš.
Svako ko se izdvoji iz gomile, uspeo je ili preko politike, verovatno i malo muljajući, obavezno je to i kontroverzni biznismen, ali nema veze, sin mu ne izbija iz kazina, ćerka verovatno na zurkama na Ibizi uz koktele konzumira i neke druge supstance, a žena sigurno nesrećna jer je on vara. Logično, džaba mu i jahta i vila, kada mu se porodica raspada jer to mu je kazna za sve šta je pokrao. I tako unedogled, imamo oko za sve osim za sebe, uho za svaki trač i jezik kao bič.
Sažaljivo gledamo u porodicu koja ima sina zavisnika ili ćerku raspuštenicu, istovremeno osuđujući roditelje, jer oni su podbacili. I tako u nedogled. Pljucnemo, prekrstimo se, kažemo: Bože oprosti. Speremo greh tom jednom rečenicom, uzmemo telefon i pozovemo prijateljicu da sa njom slažemo jedna drugu kako su nam životi savršeni. Jer, zamisli, ona (treća prijateljica) je na jahti, a pre nje se tu banjala švalerka.
More, bolje da se vozim autobusom, nego da ovaj moj firca sve šta stigne. I dok mi rešavamo misterije putnika jahti i privatnih aviona, sunce izlazi i zalazi. Dešava se plima i oseka, a život jednostavno prolazi. Prolazi pored nas svih koji stojimo na tuđim pragovima, prozorima i dvorištima. Dijagnoza srbovanja još uvek nije ustanovljena, a kada će biti ne zna se… Možda nam nekada neko uz dijagnozu ponudi i lek, samo da ne bude kasno. Jer ko će se tada baviti tuđim životima, kada nas ne bude?
