Đavolja varoš
Logično bi bilo da vam ispričam priču o ovom zanimljivom mestu? Da, o prelepoj Đavoljoj varoši na prelepoj planini Radan. Nalazi se u Topličkom okrugu u selu Đake, u dve jaruge: Đavolja jaruga i Paklena jaruga. Znam, zvuči pomalo jezivo, međutim, vreme kao prijatelj naučilo nas je da, kada prođe, ostaju uspomene, sećanja, legende ili lekcije – kako kome.
Stara narodna legenda kaže da su zemljane kule ustvari okamenjeni svatovi. Po nalogu Nečastivog, ljudi donose odluku da po svaku cenu venčaju rođenog brata i sestru. U to se umešala Božija sila, kako bi sprečila taj greh.
Svatovi su bili okamenjeni i ostavljeni tu da svedoče da ni jedan greh neće proći nekažnjeno.
Eto, „nijedan greh neće proći nekažnjeno“?
Nažalost, ja sam želela da pričamo o nekoj drugoj Đavoljoj varoši, onoj u kojoj živimo, provodimo previše vremena i energije, trudeći se da ispravimo krive drine, ozelenimo betonska srca ili obojimo nebo suncem. Na današnji dan, pitam sebe, a i vas, dokle smo mi došli? Imamo sve alate u rukama, inteligentniji smo, nego pre pedesetak godina, informacije su nam dostupnije, teže se prikriva bilo kakav zločin ili dobar čin.
Pa šta je onda sa nama? Kako nam se dešava da žrtve silovanja, pred sudom, po ne znam koji put, iznose svoje svedočenje? Kako nam se dešava da nasilnici i dalje naplavljuju svoje supruge ili decu? Kako nam se dešava da pored svih neubojitih oružja ne koristimo ono najbitnije, a to je zdrav razum? Sistem jeste ili nije zakazao, a šta smo mi, ako ne deo tog sistema? I pre svega, dokle ćemo prebacivati vruć krompir u tuđe ruke? Da li do momenta dok se ne dogodi lično nama? I da li baš sve moramo da probamo da bismo znali ukus? Ja ukus gorčine i tuge videh, ne samo kod Milene, već i kod mnogo žena koje su prošle slično, isto ili gore – ako gore postoji.
Znam, sistem je zakazao…
Ono šta mene lično kao biće pogađa je imanje kćerke, da – imanje iz moje materice, dobih njenu matericu. Gajenje, negovanje, nežnosti i naši rituali, „razumem te!“, njen ženski topli pogled. Žao mi je ako ne znate, ali to se ima samo sa kćerkom.
Toliko o ravnopravnosti polova. Pomirite se sa tim, mi smo drugačije! Da navodim sada po čemu sve i koliko, trebalo bi mi previše kucanih karaktera, a vama možda i dalje ne bi bilo jasno ili ne biste želeli da prihvatite. Da, baš to, jednostavno, mi nismo jači pol, mi ne treba da budemo jači pol, mi smo one koje na ovaj svet donosimo ljubav, nežnost, decu. Ako se pravimo da smo jače, nećemo zaista to i biti, samo ćemo nekima kojima je to bitno dati zeleno svetlo da se sa nama nadjačavaju. Moćnije smo, to svakako, intelektualno superiornije, dakako, ali jače, ne! I zato se pitam odakle vam pravo? Odakle vam pravo, da vi koji možete, umesto posipanja cvećem i ljubavlju, stazu koja je već onomad pređena po trnju bosim tabanima, sada posipate užarenim ugljem?
Pa ti hodaj, Milena, Jelena, Ivana… Hodaj, ponosno podignute brade, taman da te još jednom bace na kolena.
Dajte ime žrtvi po sopstvenom nahođenju, jer imamo sva imena u arhivi
Da – mi smo slabiji pol, da – smo lepši pol, ali ne – to ne znači da ćemo se slomiti, to ne znači da nas neko može lomiti! Žao mi je vas koji ste zbog kojekakvih pravnih pizdarija morali ponovo da izgrcate svoje istine, da bi zagrcnuti lažima, ovi drugi ćutali prekoputa vas. Žao mi je vaših roditelja, sistema koji je zakazao, a najžalije mi je što se iko u svoj toj muci dosetio reči pobeda!
Da li postoji pobeda uz reč silovanje? Teško, jer pobediti znači boriti se, ravnopravno, protiv ravnopravnog protivnika, zar ne?
I opet se vraćam, na isto, pored svih brzih informacija, Instagrama, TikTokova, X ili bivših Twittera, sveli smo se na najpovoljniji labelo, cipele ili recept za pitu!
Žmirimo, kao pre scene u horor filmu, dok se ispred nas uživo isto dešava…
…u režiji tih nekih koji misle da smeju i mogu baš sve – pa i da siluju i tuku.
Znam da je ova tema sto puta prepričana, ispisana, natopljena suzama mnogih, ali ja eto ne umem da ćutim, a znam da to nije dobro, jer ovde mnoge stvari zakažu.
Kad kažem ovde, mislim na našu Đavolju varoš, u kojoj živimo, ćutimo i nije nas sramota!
U kojoj očigledno nema svatova ili optuženika koje je neka sila okamenila zbog teškog greha.
Da ta sila postoji, ovim gradom bismo zaobilazili mnogo spomenika.
Previše!
Foto: Unsplash
