Saobraćajna gužva u Beogradu, kao i obično. Kriv je ovaj ili onaj. Politička stranka ili možda neuki mladi vozač koji se žmureći uključuje u kružni tok? Krivo je vreme u koje smo krenuli ka određenoj lokaciji, možda i prenaseljenost glavnog grada? Moguće da su svi navedeni čimbenici krivi. I šta sad? Da li možemo da ugasimo automobil tu gde jesmo, okrenemo se i odemo?
Pa u nekom holivudskom scenariju, možda, u realnosti, teško… Neki psuju i pljuju ove gore navedene, neki šalju elektronske poruke. Neki, kao ja, evo izvlače pouke. Ono šta ne mogu da promenim, ne dotiče me se, a Bog mi jeste dao dovoljno mudrosti da prepoznam kada ne treba da crvenim kao bulka i potpaljujem štitnu žlezdu.
Pustila sam muziku i počela da razmišljam. Koliko toga nam je zaista nametnuto, a koliko toga je ispred nas izračvano u bar dva puteljka kojima biramo da se krećemo? Da li je život kao video igrica gde neko klikće naše poteze ili smo mi oni koji biramo? Da li imamo zaista pravo izbora i šta je sa onim, Rodi me majko srećnu pa me i u vodu baci? Koliko ste puta čuli Ma loša karma, nema tu leka?
DECA
Za početak, kao roditelj, tačnije i kao ćerka i sestra imala sam dovoljno izazova kroz život. Kao prijateljica koja je vrlo predana svojoj ulozi, takođe dovoljno životnih lekcija da shvatim nekoliko stvari o kojima ću sada pisati…
Deca su naše ogledalo, izraz sve sam mu dala, a vidi kako mi vraća, je floskuka koju sam čula previše puta, da ne bih reagovala. Naglasiću da će se u ovom tekstu svi prepoznati, a nekima neće biti ni malo prijatno.
Dakle, SVE SAM MU DALA?
Čega? Novih patika, telefona, novca? Ili ljubavi, gledanja u oči, konstantnih iscrpljujućih razgovora i ličnog prisustva? Koje od ta dva ste im dali? Sve podrazumeva mnogo, a jedna jedina istina postoji. Deca se ne vaspitavaju davanjem IM, već konstantnim prisustvom! Takođe bitan faktor u vaspitavanju dece je doslednost. Kažnjena sam bila hiljadu puta, kad god sam pokušala da smuvam mamu, da obradi tatu i obratno, naišla sam na ZID! Odlučno su sarađivali protiv mene, složni u izdržavanju moje kazne!
Uh, koliko god da sam ih tada mrzela, sada sam im zahvalna za to. Moja deca nažalost žive u razvedenom braku. Žao mi je što se razvod toliko potencira, kao neko jednostavno i skoro pa uobičajeno rešenje, smatram da je to velika greška. Ako ne postoji nasilje u porodici, niti psihička tortura, a manjka samo strasti, mislim da razvod nikako nije rešenje! I ona sledeća i onaj sledeći svakako će se najesti meda sa vrha činije, a kasnije naići na malo gorči sadržaj života. I šta onda, nova tura nova avantura? Smatram da vaša deca zaslužuju bolje, jer od vas uče! Ako ih naučite da je odustajanje na svakoj prepreci jedino rešenje, šta očekujete od njih u životu i pre svega zašto očekujete? Naučili ste ih da kada ne ide, spakujete stvari i odete? Uvek postoje dva puta, lakši i teži, zar ne?
Ako bih pobrojavala svoje uspehe, većinom su vezani za moju decu.
Veliku žal nosim zbog neuspelih brakova, izbora partnera, jer od malena sam imala usađeno da pomažem. Pomozi prijatelju u nevolji. Pomozi čoveku da pređe ulicu. Ponesi kese staroj komšinici, dovedi slepo mače kući… Velika greška je što su mi partneri bili ti slepi mačići koje sam ja odgajala dok ne ojačaju. Na kraju su me ti mačori izgrebali, a u nekom februaru otišli za nekim drugim mačkama u teranju.
Da sam slušala roditelje, zaista ČULA njihove argumente, verovatno se ili nikada ne bih udala ili bih bila u srećnom braku, sa nekim krštenim bićem… Ovako, taj deo pripisujem buntu ličnosti i pokušaju da dokažem da sam ponekad i ja u pravu! NISAM! Roditelji koji su sveprisutni u životu svoje dece, što su moji i dan danas, zaista ZNAJU NAJBOLJE!
Gledajte vašu decu u oči kada razgovarate sa njima.
Deca su kao divlje životinje, osećaju laž, opasnost i zamku. Budite im prijatelji, ali ne i drugari, kada znate da lažu, pustite ih, lako ćete ih dovesti u situaciju da se toga postide kasnije… Da, za sve ovo morate malo zapostaviti svoj život, jer njihov je ispred našeg. Koliko sam imala neprospavanih noći? Koliko otkazanih poslovnih sastanaka? Koliko novca nauštrb sebe, utrošila za njihovo zadovoljstvo? Isto onoliko koliko i moji roditelji. Zato je jako bitno da i ako jeste iz neke lepe i retko stabilne porodice, probate da pronađete slično, jer sličan se sličnom raduje, zar ne?
RODITELJI
Neiscrpna tema, nekome teška i tužna, jer više nemaju iste, nekome potpuno nebitna, jer ih briga nije za te dosadne starce koji samo nešto traže, a nekome, kao meni, najlepša priča života.
Da, kada obrnete životni krug, vraćate se polako na početak. Neki ostaju i bez zuba, neki završe u pelenama, a većinom su ćelavi. Te bebe od 80+, zamislite, su naši roditelji. Isti oni koji su nas iz pelena podigli i bez zuba nahranili, mekom četkom nam četkali ćelavu glavu, pazeći da nam ne povrede fontanelu. Oni su nas uspavljivali, hranili, mazili i negovali. I evo, sada je red na nas? Da im sa puno ljubavi pokažemo da se sećamo! Da im kažemo hvala ti što te još uvek imam. Hvala ti što si me naučio da budem čovek. Jer, džaba vam svi uspesi, svi novci, putovanja i imitacije moći. Džaba vam sve, ako ne poštujete svoje roditelje. Vas ne bi bilo bez njih, ne, to nije dovoljno, vašeg uspeha i svega šta vas okružuje ne bi bilo bez njih…
Ako su bili previše strogi, hvala im. Naučili su vas upornosti i da budete blagi. Ako su bili meki, naučili su vas da budete oštriji i uspešniji. Ako su imali balans, naučili su vas kako treba da živite! U svakom slučaju, zaslužuju bar poštovanje, ako u vašem srcu nema ljubavi, jer moralna odgovornost homosapiensa je da bude čovek. Ja sam blagoslovena, za razliku od mnogih, imam ih i dan ne prođe da ih ne pitam kako su i da li im nešto treba.
Međutim, gledajući oko sebe, nailazim na tužnu realnost, gde su roditelji deci sporedna stvar u životu.
Ne zaboravite, vi vašoj deci dajete primer! Tako će oni sutra postupati prema vama i nikako drugačije. Vi ste ono na šta se vaši potomci ugledaju. Zato vas molim da preskočimo rečenicu Sve sam mu dala. Dati detetu lekcije, kako da bude dobar čovek, nije isto kao i dati detetu skupu proslavu punoletstva, pozajmiti se za njegov automobil ili mu platiti letovanje na Mikonosu. Bahatost stvara bahatost. Zapostavljanje – nekulturu, a skrivanje emocija ispred dece, sociopate. Volite vašu decu dok vas kosti ne zabole, jer kada vas kosti budu bolele, oni će voleti vas!
PRIJATELJI I KARMA
Kada sam sela u prvu klupu ekonomske škole, jer sam kao i uvek u životu, kasnila, pored mene je sela Senka. Devojka sa najlepšom kosom, najtoplijim očima i najslađim osmehom… Kasnije me je Senka, upoznala sa Jelenom…
34 godine kasnije, tri musketarke i dalje jednom nedeljno uz bocu – dve vina, sa osmoro dece ukupno koja nam dišu za vratom, svim poslovima koje obavljamo i plus dva stabilna muža (tu sam ja omanula) sedimo i razgovaramo… Ponekad se plače, ponekad smeje. Najčešće i ne stignemo da prepričamo jedna drugoj šta nam se te nedelje dogodilo. Nama, deci, roditeljima ili partnerima. Čovek je velik onoliko koliko ima prijatelja, ja sam ogromna, dakle. Ovde bih već ubacila i karmu. Kroz njihove živote, jer je moj bio porodično znatno mirniji, sam naučila sledeće.
Kakve god da ti karmički život dodeli karte, bitno je kako ti igraš.
Kada je moja najbolja drugarica, premlada ostala bez oba roditelja, nije otišla u propast. Nije se sakrila ispod ćebeta, nije se odala porocima! Odlučila je da će biti borac.
Borac se ne rađa, nego postaje… Stavila je rukavice, one prave bokserske i rundu po rundu pobeđivala. Kada je gubila, mi smo bile tu da je polijemo vodom i vratimo u ring. Za to služe prijatelji! Takođe, ona koja je sela pored mene u prvu klupu, je iste te rukavice koristila kroz život. Zajedno smo odgajile osmoro dece, koja se druže vole i poštuju, dece koja su učila od nas!
Prestanite da krivite druge, vremenske prognoze, saobraćajne gužve, sistem koji je zakazao. Vi ste sistem i znam da vam to ne prija. Vi idete u kladionice da odigrate tiket za samo 100 dinara, vi se dernjate u saobraćaju, vi urlate na vašeg supruga ili suprugu, vi gledate loš sadržaj na tv-u. Vi zapostavljate vaše roditelje, vi poručujete online hranu, dok vam rerna koja je kao svemirski brod služi za ukras. Vi radije idete u restoran nego da pozovete prijatelje u svoj prelepi dom, vi ne čitate knjige, nego skrolujete Instagramom, Vi ne obeležavate slavu, ne poštujete božije zapovesti, a hulite da vam Bog nešto nije dao, zašto onda VI očekujete da će oni preko puta vas raditi drugačije?
Odakle vam pravo da valjajući se u mraku svog besmisla mislite da imate prava na smislen život? Smislen život iziskuje, red, rad, ljubav i posvećenost. I da ume da bude teško, ali na kraju bude lepo, a kraj se jedino računa, osim onda kada se vadimo na karmu. Nije do karme, nego do kičme, a to je jedino šta vam treba za onaj drugi, malo teži put.
Probajte, pa mi javite kako ide…
