Kažu da čoveka možemo proceniti kroz prizmu raznih situacija, recimo, da li ima psa ili mačku ili nijedno, kako priča o svojoj majci, to valjda svi imaju ili su imali, neke možda najoštrije proceniteljke vrše opservaciju na konto odnosa pema konobaru! Na mojoj skali procene štete ispostavilo se da oni koji vole da čitaju i imaju sofisticiran ukus za vina su moj tip. Dešavalo se međutim da oni koji više vole pivo i gledaju akcione filmove imaju lepši odnos prema deci… U jednom momentu toliko mi se smučilo analiziranje, da sam bila u fazonu, ako ima sve udove prikačene na pravim mestima, možemo da pričamo. Kroz vrtešku života i nijednu uhvaćenu gumenu patku, skontala sam da je jedino bitno kako se odnose prema meni, vama, ok NAMA. Da li menjati fejk orgazam za divnu jutarnju kafu koju je doneo u krevet. Cveće sa Kalenića nedeljom ujutru za formalne večere sa poslovnim prijateljima. Ili kompenzovati nagužvane limenke piva za garantovan sjajan provod na Ada Bojani? Koja je cena proceniteljke moje, pošto se neka očigledno uvek plaća?
Gumena patkica
Da se vratim na onu nikada uhvaćenu gumenu patkicu. Ako izuzmemo neke dečije bolesti ili popularnije test frajere, većinom sam boravila u vezama, da baš onim koje su obavezujuće. Takav mi je jednostavno životni tempo. Moram imati plan za celu nedelju, da bih znala kako, kada, sa kim i gde, avaj… Baš pre par dana dok ja u delirijumu još jedne u nizu propalih veza ne stižem da pokupim ni maramicom sline, moja najbolja drugarica izgovara: „Muškarci vole da imaju OSEĆAJ SLOBODE, znaš to je samo privid, ali to njima znači!“ Mhhhhhm ok, čekaj sestro. Da li ja izgledam kao čuvarka zatvorskog krila C ili kao glumica serije Orange is new black, pa neko ima osećaj da je u zatvoru? Rasprava se otegla kroz dve flaše vina. A ja nisam dobila odgovor šta je to tačno šta treba da odglumim da bih zadržala potencijalnog đuvegiju? Po mom ličnom, nimalo skromnom mišljenju, NIŠTA! Moji spiskovi imaju svoje spiskove. Planovi podplanove. A notes folder je moja biblija. Ljudi ja imam jebeno zvanično troje dece, dva jako dosadna roditelja, brata i potpuno razmaženu ekipu prijatelja. I da ne zaboravimo dva bivša muža, posao i još poprilično dosadnih svakodnevnih obaveza.
Sloboda?!
Uzmimo u obzir da moj pas zamislite mora da ide u šetnju. Moji potomci najčešće imaju tri obroka, a gle čuda veš nije naučio sam da se opere! Zamislite ovi iz EPS-a seku struju ako se ne plate računi. A da ne pričam o groznim nastavnicima koji očekuju da moja deca imaju urađene domaće zadatke i čak i moja prisustva na roditeljskim. Ma haos! Dok jedno cvili oko diplomske predstave. Drugo je patosirano pripremama za upis na fakultet, treće je fascinirano spiskom od dva kilometra za rekreativnu nastavu. Ah da, i časovi jahanja imaju promenjen termin, a po kući mi ordinira četa nastavnika… I zamislite šta je najfascinantnije, sve to moram JA, ma daaaa, neće niko da živi moj „robijaški“ život, baš bezveze… Ah, da, kako sam zaboravila da treba nekome da dam osećaj slobode. Ja se evo duboko izvinjavam. Samo da mi se završe predavanja na faksu, da izaberem koju ću maskaru i hajlajter staviti sutra za Starbucks sa drugaricama i isplaniram hippie letovanje pod šatorom na Adi…
Pre neki dan, drag prijatelj (jedan od ovih boraca za slobodu) mi je objašnjavao kako njegova lična karta i njegov život ne koegzistiraju. Gledam njegovo prilično „koliko piše toliko imam“ lice, sedu bradu i mislim se, ok ako koza laže rog ne laže! Ali, prijatelji su tu i da se lažu ako treba.
Hotel sa pet zvezdica
Kad smo već kod letovanja, valjda je taj period godine… Svako moje putovanje, ne treba to da objašnjavam je u 90 posto slučajeva planirano, na vreme, sa tačnim datumima uklopljenim prema rođendanima bližnjih, lokacijama koje volim, hotelima koji daju ono šta je potrebno, finansijama za NAPOKON odmor! Sve to treba uklopiti sa društvom koje mi prija, njihovim obavezama i podmlatkom. Dakle, mogu da zažmurim na malo tanje peškire ili lošiji prilaz plaži, ali na ljude ne mogu. U jednom momentu planiranja letovanja i vaganja za i protiv, shvatam da je to traženje slobode od mene bio najobičniji emotivni turizam! Moje srce je bilo hotel sa pet zvezdica. Neko je ušao sa rancem na leđima i rezervacijom za najjeftiniju sobu, ali zbog prebukiranosti dobio upgrade, plivao je u bazenu emocija, valjao se u posteljini od egipatskog pamuka, hranio se najukusnijom hranom, cevčio najlepše koktele, po last minute ceni.
Znate šta je najgore kod takvih gostiju. Oni imaju najviše zahteva, treba im pogled na more, dodatni peškiri ili bar malo tiša soba. I spa centar je bio na raspolaganju, međutim samo za VIP goste… Gost shvata da je poneo samo jednu belu majicu i malo poderane bermude, da postoje još neki sadržaji koji se zamislite „plaćaju“, jer za neke stvari se mora i žrtvovati. I eto taj slučajno zatečeni turista, lakom računicom dolazi do formule da se za mnogo manje ulaganja može mnogo bolje provesti u hotelu sa tri zvezdice! A, koliko sam se samo borila da imam tih pet zvezdica ljudi moji. Pa eto toliko, da jednostavno ne mogu da nijednu bacim u vodu! Ne mogu da budem apartman bez klime, koliko god to želela, moje srce je toliko vrelo, da mu treba i vetar sa obale mora i najjači AC da ga samo malo ohlade, ali ni tu ne garantujem.
Čuvajte vaše zvezdice, a turistima koji nemaju kofer pun ljubavi, pokažite put uzbrdo pa malo levo. Da, baš tamo gde ih vaše srce nikada neće sresti, jer neki putevi nikada nisu trebali da se ukrste.
Majke mi.
Do sledećeg čitanja, vaša J.
Foto: Unsplash
