Ne tako davno… ili meni vreme prebrzo prolazi, pa mi je sve bilo skoro? Radila sam neko istraživanje za novu knjigu i kako to obično biva, život nam servira priče za koje ponekad i nismo spremni. Ili bar mislimo da nismo.
Mesecima sam se kao kakva tračara bavila lažnim brakovima, prijateljstvima i skupa međuljudskim odnosima. Tu sam imala hiljadu pitanja na koja nikako nisam uspevala da nađem odgovore. U nekim momentima sam se pitala da li je išta „pravo“. Da li iko u ovom gradu živi ili im samo niko nije javio da su umrli? Pre svega zapitah se čemu sve? Zašto ljudi štede za crne dane ako im je svaki potpuno siv? Zašto muškarci zaljubljeni u svoje ljubavnice svojom neljubavlju zarobljavaju svoje partnerke i sebe i obrnuto? Zašto pored toliko pravih izbora neko bira da živi FAKE? Trebalo mi je bar stotinu sagovornika, da bih na kraju cele balade spoznala jednu reč koja se iz razgovora u razgovor ponavljala.
STRAH.
Strah od onoga šta će drugi reći. Strah od gubitka statusa, dečije patnje, samoće, odbačenosti. Da priznajem, novac se takođe ponavljao koliko i strah. Ali, pošteno i to je strah kao takav. Neki pametni ljudi kojima verujem, rekoše da je brak i nastao kao poslovni ugovor, kako bi se porodice udružile i bile materijalno jače. Tako je kažu bilo i kod siromašnijih ljudi. Ipak i za rad na polju je bolje imati četiri ruke nego dve, zar ne? Ok, prihvatam ovu opciju, nažalost ima logike, nema baš bajkovitu strukturu, ali koja je logika bajkovita?
Znači brak je bio i ostao korporativna zajednica.
Moguće je da u današnje vreme, startne pozicije nisu iste. Partnere nam po materijalnoj i statusnoj poziciji ne biraju roditelji (meni bolje da jesu) već se pronalazimo sami, međutim… Stičemo sa tim našim partnerima nakon one prve leptiraste zaljubljenosti, veze, pa ulaska u brak neka materijalna dobra? Najčešće se dogode i potomci? I eto ga, sada već imamo firmu! Prestajemo da se bavimo našom emotivnom zajednicom, počinjemo da investiramo u: bolji stan, skuplji auto, ekskluzivnije letovanje, sliku koju prikazujemo javnosti kratko rečeno.
A, gde smo MI?
Pa, MI smo zaboravili ne samo gde smo, već i ko smo. Mi smo odlučili da je ono šta vide prijatelji, poslovni partneri ili neka zajednica bitnije od razmaka u krevetu od pola metra, od toga što smo poslednji zajednički doručak pojeli pre „ne sećam se“ godina. Na Instagramu se dopisujemo sa nekim zanimljivim ljudima. Da, sa njima nećemo deliti ni vaške ni boginje naše ćerke, ali ćemo rado poslati jedan sanjivi selfie iz kreveta, malo proćaskati o nebitnom izlasku od sinoć i još malo nakititi našu sumornu stvarnost.
Jednostavno tako je lakše.
Neki će već uveliko sa svojim ljubavnicima imati paralelni život, jer koliko je lažan onaj kod kuće, ovaj je bar bajka. Zaboravljajući da smo sami našu postojeću bajku pod pritiskom realnosti pretvorili u turoban lažni život. Većina će jasno staviti do znanja, jasno i glasno Ja se nikada neću razvesti, ovo je samo zabava!. Ha, bravo, koliko ste samo pametni, koliko ste samo odlučni, hrabri i konkretni, ili? Ili, samo ne želite da priznate sebi koliko ste jadni? Ako ćemo pričati o ljubavi i poštovanju, to je dvosmerna ulica. Da li stvarno mislite da osoba sa kojom živite ne zna da nije voljena? A opet da li stvarno mislite da ste vi voljeni?
A, onda vas pitam šta tražite tu?
Mislite proći će, tako je hoće, proći će vam život! Tako su vas i učili stariji zar ne? Brak se ne rastura, treba neko da bude pored vas u starosti? Iskreno mislim da ne treba, jer ako nije bio kraj mene kada sam gorela od želje i strasti, kada je iz mene energija tekla u potocima, u momentu kada mi artritis nagrize zglobove, a kičma i kukovi krenu da škripuću zaista mi treba samo plaćena nega. Deda koji džangriza zbog neugašene ringle, neka hvala! Da, znam, većina će se pravdati decom, skoro niko neće reći da preduzeće mora da radi. Ipak ta dva godišnja odmora sa zajedničkim prijateljima, slave, rođendani i krštenja, zanemarimo dosadu, nezainteresovanost, torturu ostalih 280 dana u godini! Ma budite sebični! Mučite sebe i one koji spavaju pored vas! Izdržite tih par zajedničkih dana na moru, dopisujte se sa vašim odabranim ljubavima, jer ove su vam očigledno nametnute? Nakon ovoliko sati provedenih u razgovorima, priznaću da me jedna surova istina razbila Ljudi možda nisu monogamna bića OK?
Morala sam to da izgovorim!
Ne bih smela da ulazim u procente, ali je jako mali onih koji su uspeli da iz zaljubljenosti i strasti pređu na nivo ljubavi, a potom da uz taman onaj trud koji bi uložili u skrivanja, tajne sastanke po hotelskim sobama, sakrivene prepiske i bolne rastanke nakon poslovnih putovanja, zaista žive ljubav! Sav trud uložen u preljubu uložite u ljubav! Znam, lako je reći, ipak da se vratimo na dvosmernu ulicu? Ok, pa evo pokušajte, ne birajte lift, probajte stepenicama, a onda, ako zaista niste uspeli, pa pobogu zatvorite firmu! Naravno, za novu je takođe potrebna investicija. Nemojte zavaravati sebe, da je ovako lakše, jer ne znam da li vam je neko javio, da to što ste živi, ne znači i da živite!
Da mi je neko rekao da ću po gradu viđati više fejk brakova, nego Chanel torbi nasmejala bih se.
I sada se javno izvinjavam svima koje sam kritikovala zbog lažnih torbi, ova epidemija je mnogo gora. Najlakši put najčešće na kraju ispadne najteži, ne znam ni kako ni zašto. I prestanite da se plašite, strahovi na kraju pojedu čoveka, živeti u laži je isto kao voziti bickl u živom blatu, jer na kraju svakako potonete.
Foto: Instagram
