Journal kolumna: GLAD

Veliki petak je, farbam jaja u miru i tišini. Ne znam ko me je zeznuo da uzmem ova bela jaja, pa su mi sve boje nežne i pastelne, potpuno suprotno od mog karaktera, no… Čuvarkuću sam ofarbala posebno, jednom specijalnom crvenom bojom. Tu boju mi je donela prijateljica iz Rusije. Ko zna da li je politički korektno da mi jaje bude obojeno ruskom bojom? U današnje vreme, to mu možda dođe nešto kao jeres, zar ne?

U miru i tišini, kontrolišem misli, jer kažu da misli moraju biti mirne da jaja ne bi pucala. Ali, znate ono kada vam neko kaže ne gledaj iza, vi upravo pogledate iza? Tako je bilo i sa mojim mislima. Trudila sam se da neke događaje iz prethodnih dana izbacim iz glave. To da jedna nacija stoji podeljena, to da sam u nikada većoj emotivnoj krizi, čak i u fazi da migriram, i to da verovatno prvi put u životu ne brigam šta ko misli.

SITUACIJE

koje ne mogu da kontrolišem, naučila sam da umirim?

Nije prvi put da mi je zemlja u krizi, još manje da je politički, samim tim i emotivno podeljena. Ali, moji strahovi su uvek vezani za umetnost. Onda kada umetnost trpi, nacija strada. Koliko god se borili da ne birate strane, da na jedan potpuno budistički način pristupite problemu, nemoguće je. Nemoguće iz mnogo razloga.

Koliko puta ste u zadnjih par meseci seli za astal u društvu i ne pomenuli politiku? Da li se osećate anksiozno svaki put kada sednete u auto ili gradski prevoz? Da li vam se dešava da na društvenim mrežama pratite događaje u vašem gradu, zemlji, više nego pre? Ako su svi odgovori da, čestitam – osećate se isto kao i svi ostali.

Međutim, nebitno je sa koje ste strane, jer, zamislite epifaniju – strane postoje! Isto je. Situacije stvaramo sami, zato je prežalosno kriviti druge za sopstvene misli i delanja.

To je kao kada u nekom lošem braku, muž prevari ženu, uz navođenje razloga kako se ona zapustila, dosadna je, nema više iskre? Mogao si: razgovarati, motivisati, odustati i otići. Reakcija varanja je bila samo tvoj izbor i za prevaru si kriv, samo ti. Ti si izabrao stranu. Zašto dozvoljavamo sebi da biramo strane, potom ih analiziramo, da bismo na kraju bili u neprijatnoj situaciji svojih izbora? Pokušaću da pojasnim.

Onog momenta kada treći uđe u brak, a politika u društvo, prestaje razum.

I zato sam počela da analiziram fenomen sa strane umetnika. Potpuno nepristrasno, praznog stomaka i punog srca. Kada su pećinski ljudi po zidovima svojih habitata oslikavali svoje živote, nastala je umetnost. Vekovi su za nama, a ona i dalje postoji, drži nas živima. Bez knjiga, muzike, filma mi ne možemo da postojimo. Nebitno je da li ste obdareni svim čulima, da li ste gluvi ili slepi, svakako osećate, vidite, čujete neku vrstu ovog dela postojanja, neku vrstu umetnosti!

Kako smo došli u situaciju da zaboravimo na sve lepo, a priglimo sve ono šta nismo želeli da nas okružuje? Podele, obeležavanja, biranja kojekakvih strana? Gde je nestala umetnička sloboda, glas razuma i duša? Kako smo dozvolili da nama svima zavlada nemir i ono najgore – strah?

Imam utisak da se nekim zlom svi nađosmo u tamnom vilajetu ako uzmem kajaću se, ako ne uzmem kajaću se. I tako sam uz pastelna jaja nagađala šta je ono nešto šta u čoveku ubije ljubav prema umetnosti, lepom, suptilnom i umerenom?

GLAD

Za uspehom, pozicijom, nečem boljem, jačem, većem. Glad za skupljem, sjajnijem, beskrajnijem. Glad za onim tapšanjima po ramenu, zadivljenim pogledima i frenetičnim aplauzima. I tek tako dok godinama pokušavamo da napunimo prazna ega, dok nam creva neprestano krče za još i još i još, mi ostajemo prazni.

Dok sedimo u pozorištu, listamo mejlove, dok pokušavamo u galeriji da se fokusiramo na slike na zidu, javljamo se našim poznanicima da neko ne zameri, dok hodamo ruševinama starog Rima preko WhatsApp-a sklapamo nove poslove. U strahu da ne ostanemo gladni, mi ostajemo jadni.

Sve ono šta smo stvarali može u trenu da nestane, iako ni ne stižemo da uživamo ni u jednom deliću svog materijalnog stvaranja.

Dan od 24 sata nam je kratak, ali ne za ljubav, maštanja, uživanja, već za još plastičnog i bazičnog stvaranja. Jer, jedan stan je malo, treba bar još jedan, a šta je sve to bez vikendice na Kosmaju, pa bar još neka mala kućica na moru. I dok se slažu cigle i malter, a zidovi rastu, smanjuje se vreme. Da baš ono vreme, da napokon izaberete. Jer, odavno ste izabrali zar ne? Veće, jače, bolje? Mislili ste da zaista možete sedeti u tri kuće u isto vreme, pojesti i jastoga i jagnje? Nadali ste se da ćete zaista onim slatkim malim oldtajmerom uspeti da odete sa suprugom do Splita kao one 1976?

Na kraju ste shvatili da čak ni vašu decu ne zanimaju vaši zidovi, ovi tapšači po ramenu su u međivremenu promenili političku stranku sada su vam protivnici, žena vas je odavno ostavila zbog umetnika koji voli da kuva paštašutu i uživa u vinu, a vi? Vi ste i dalje gladni? Samo što ste danas gladni prijateljstva, Dunavskog keja ili najobičnijeg pola belo, pola kisela u nekoj kafani, raskopčane košulje i opuštenog pojasa?

Za neke možda nije kasno, pustite politiku, pustite podele, zaboravite cigle i armature, živite. Raskopčajte to dugme na košulji i popijte špricer sa komšijom kom ni ime ne znate. Štipnite suprugu za guzu, lupite sinu zaušku, eto tek tako. Pogledajte neki stari film iz doba Tita, da se setite da je oduvek bilo isto, a i da shvatite da u tom istom ni nas neće biti vrlo brzo!