HALO TAXI
Kasnila sam na sastanak. Grad je bio potpuno blokiran, više ne znam da li je bila protestna šetnja ili neki drugi BG blok. Cena života u metropolama je ta, da iako ste po prirodi (i nekulturi u mom slučaju) kasnioci, dodajte na to i momenat velegrada. Uvek će se nešto desiti. Štrajkovaće taksisti, pekari, nezadovoljni građani, borci za ekologiju ili neko sasvim treći. Kad kasnim u najavi više od diplomatskih petnaest minuta, panično zovem taksi. Oni imaju tu čast korištenja žute trake, zbog koje mi je stizalo bezbroj kazni. Taksi nisam, a leram sistem, izvoli pa plati tu famoznu traku.
Inače, u Beogradu vožnja taksijem ume biti čista egzotika – možda je najbolji opis lutrija. Šanse da sednete u čist moderan auto sa kulturnim vozačem koji vas ćutke vozi uz prijatnu muziku, ravne su sedmici na lotou. Da li je taj dan treball da odigram listić sa zaokruženih sedam brojeva i sada se pitam…
Ulazim u predivan crni auto sa bež kožom, gospodin u beloj košulji u nekim poznim šezdesetim izgovara: „Dobar dan gospođice ( pet bambija za gospodina) kuda Vas danas vozim?“ Sa zvučnika teče Mariza – Quem Me Dera. Jedna od mojih omiljenih. Pesma je naravno o ljubavi, logično nesrećnoj, jer ko još peva o srećnoj, a da li takva i postoji? Tiho pevušim i listam mejlove.
„Drago mi je da uživate u fadu, jer nećemo skoro stići…“
Profesionalno procenjujem da niko neće stići na vreme sastanka i komuniciram kašnjenje od sigurnih pola sata. Nakon petnaestak minuta, poslatih mejlova, odgovaranja na poruke i listanja Instagrama, shvatam da se nismo pomerili ni deset metara. Iz dugogodišnjeg iskustva, cenim da su frizeri i taksisti najbolji psihijatri. Možda bi to bili i zubari, da vas ne izbodu anestezijom i ne tutnu sve druge blokade jezika i vilice ili kozmetičarke koje vam stave preko lica zid ćutanja. Žao mi je, ali sva muka ovog sveta se stušti na pleća ova dva zanata.
Kako plej lista fado muzike napreduje, moj izraz lica verovatno izgleda kao u najtužnijeg psa, a i nešto mislim da će suza da se zakotrlja niz obraz. Goran, kako sam u kasnijem razgovoru saznala, je završio književnost, vozi taksi da ne bi bio SAM. Poslednja od tri supruge koju je najviše voleo otišla je na neko bolje mesto. Možda za nju, smiče ramenima tužno. Deca su odavno u Beču, a on, eto sam. Čak je kako kaže dugo vremena posle njenog odlaska imao sindrom „fantomskog uda“. Google-am šta je to, međutim verujući da pojma nemam o čemu priča objašnjava mi: „Noćima, nakon njene smrti sam osećao njenu nogu preko moje, jednostavno predugo sam je imao da bih je lako pustio. Moj mozak je radio protiv mene. I dan-danas se probudim držeći njenu ruku u mojoj. To traje samo tren, ali eto fantomski momenat.“ Puštam njega da priča, jer ja nemam više šta da kažem. Ja o gospođi ljubav i onome šta ostaje posle nje, znam samo da se alimentacija određuje na neki potpuno matematički nelogičan način i da su deca samo moja. To je moje viđenje. Kapor je to lepše opisao, bolnije doduše, jedino što ja mislim da taj Momin opis pripada ljubavničkoj vrsti.
Zašto ne kažem „švalerskoj“? Pa ružno je, brate!
Sve nacije lepo to zovu lovers, amante, milenec, minnaar, a kod nas ŠVALERI. Te veze su jače, drugačije, intezivnije, bajkovitije… Logično, nit vremena, nit realnosti, nit pameti. Brige ima uvek, ali samo da ne budu otkriveni pre nego odluče da će jednom skupiti hrabrosti da onim rogonjama i saksijama kažu, brate, da su zaljubljeni. To se desi nikad. Osim, ako rogonja ili saksija ne pokažu (jer odavno znaju istinu) rukom put vrata ili kao ja kulturno spakuju amantea i prospu vodu za njim.
Tako da ja lično od nedostajanja, vidim samo minus na računu, manjak vremena i višak obaveza. Kod mene je to rezultat ljubavi, a volela bih da su pune pepeljare i prazne vinske čaše, izgužvana postelja i konobari koji nas se sećaju. Mene se samo psihijatri sećaju, jebiga. Mog bivšeg, verovatno i hotelski službenici i aerodromsko osoblje, a najmanje JA.
Eto, u njegovom slučaju (mog gospodina vozača) treća žena je otišla na onaj možda bolji svet i ostavila ogromnu prazninu. On kaže da to i nije bol: „Bol ljubavi je rezervisan samo za one koji su izgubili, sestru, brata ili dete u tu bol se ne dira ni slovom ni rečju, neopisiva je i neizlečiva. Nju možete osetiti na kilometar, seći nožem u vazduhu, ona je gusta kao smola, lepi se za vas iako je u vazduhu i nevidljiva. Ljubavna bol je više kao praktična vežba i trening za dušu. Podnošljiva je i prolazna, takoreći inspirativna, zar ne?“ Utešno, vidi se da je čovek uz književnost, završio i fakultet života. Verovatno i dalje imam lice izmorenog buldoga.
„Da li želite da promenim muziku, vidim da vas čini setnom, ali takav Vam je fado, čupa srce, leči dušu.“
Odmahujem glavom. Mislim se u sebi da je meni samo fado čupao srce, sada bih bila na krilima zmaja. Pomeramo se polako ka Rajićevoj, nekako i ne želim da se ova vožnja završi. Mirna sam, jer ipak ljubavi je bilo i biće je opet. Ali, ja sam tu, sa obe noge na zemlji. Tu sam, hodam ovim mojim Beogradom, visoko podignute glave. Moja ljubav sam ja. Nisam sebe prevarila, nisam sebe isprljala i nisam sebe povredila. I kao što skoro rekoh, za mene se može voleti samo čovek koji ima obraz. Bez obraza si bezobrazan, bez obraza si bez obrazovanja, bez obraza si bez.
Zahvaljujem se Goranu na predivnoj vožnji, na lepoj životnoj lekciji o boli, na žutoj traci i na muzici. Na sastanak sam stigla prva. U uglu bistroa su sedeli zaljubljeni, koji su cvrkutali o odlasku na Ada Bojanu, raspravljaju da li treba voditi psa… Ispred njih je bila puna pepeljara, ona je rukom zakačila čašu i na belu haljinu se raspršila bordo tečnost.
„Dobitak“ pomislih. Na moje čuđenje oboje su prasnuli u smeh. Smejali su se njenoj nespretnosti koja je očigledno hronična. Ahhh ovo je ljubav!
“Je li to sve što ostaje od ljubavi? I šta uopšte ostaje poslije nje?
Telefonski broj koji lagano blijedi u sjećanju.
Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u “Tri lađara”.
Poslije ljubavi ostaje običaj da se bijelo vino sipa u dvije čaše i da crte budu na istoj visini.
Poslije ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod “Znaka?” i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima. Poslije ljubavi ostaje rečenica: “Divno izgledaš, nisi se ništa promijenila…” i
“Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona”.
I neki brojevi studentskih soba u kojima smo spavali ostaju poslije ljubavi.
Poslije ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali poslije ljubavi.
Poslije ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode.
Ostaju znaci ljubavne šifre: “Ako me voliš, započni sjutrašnje predavanje sa tri riječi koje će imati početna slova mog imena”. Ušao je u amfiteatar i rekao: “U našoj avangardi…” Poslao mi je poljubac.
Poslije ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak – spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž.
Poslije ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: “Ja ću prva u kupatilo!” – i pitanje: “Zar nećemo zajedno?”
Ovaj put ne.
Poslije ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne.
Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dvije cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voljeli.
Poslije ljubavi ostaje povrijeđena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama. Poslije ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene. Poslije ljubavi ne ostaje ništa.
Katastrofa!”
– Momo Kapor
Foto: Profimedia
