Svak je rođen da pojednom umre, čast i bruka žive dovijeka napisao je mudri Njegoš, a meni hiljadu puta ponovila moja mnogo puta ovde spomenuta baka Leposava.
Sve lekcije koje sam od nje dobila, nastavile su da me na svim ispitima škole života održe časnom. Malo puta sam svojom voljom nekoga povredila, obmanula ili izigrala. Jer obraz je zaista ono što prvo dodirne jastuk pred san i prvo što umijemo kada počne dan.
OBRAZ
Tako jednostavna reč, toliko teška tema. Za obrazovanje nije potreban obraz, naprotiv, u poslednje vreme me brine jedna činjenica, da školovani ljudi postaju bezobrazni, bezobzirni, bez…
Bez krupula, bez emocija, bez empatije.
Međutim, očekivano je da kada prodate veru za večeru, nemate problem i da vam je obraz đon. Verujte, i vi sa đonom mesto obraza, svi smo na ovaj svet došli sa dušom, e, nju kada izgubite, ostaje vam samo moj omiljeni broj, a to je nula. Merna jedinica za ljude koji se brane loše dodeljenim kartama u životu. Plakati nad već donesenim odlukama je isto kao i plakati nad prosutim mlekom. Nepotrebno! Niko nije rastao u zoni komfora.
IZBORI
Najperfidniji oblik pravdanja je, Nisam imao/la izbora! Ne volim da sedim sa ljudima koji nisu imali izbora.
Jer, znam ja, a i ti koji ovo upravo čitaš, da je to notorna laž.
Imali ste izbor, da uklonite neželjenu trudnoću ako niste želeli da se realizujete kao roditelj, imali ste izbora da budete slikar, a ne grobar, da, imali ste izbora da onom koga ste do juče voleli, kažete danas te ne volim i ne želim da te varam. Izbori su ispred nas poređani kristalno jasni. Neki su teži, neki su lakši, ali podjednako dolaze na naplatu. Bilo to da se naplatite ili da morate da isplatite.
Vaš izbor je vaš rezultat. Onog momenta kada prestanete da sa svima delite svoje probleme, koje ste realno sami izazvali, spremni ste za novi korak. Korak osvešćenja da sve šta ste sjebali, možete i da ispravite, da uvek postoji druga šansa, ali da je najbitnije podvući crtu.
CRTA
Crtu u lenstvovanju, samoosuđivanju, samosažaljevanju i očekivanjima. Imate pravo samo od sebe da očekujete. Da!
Moj otac je sagradio crkvu, bez ikakvih očekivanja, bez ikakve finansijske motivacije, sagradio ju je sam, iz ljubavi prema onom koji mu je dao život. Porodicu na koju je ponosan, predivno nasleđe koje je stvarao ispravnim i pogrešnim izborima. Svakako, pogrešnih je bilo dosta, ali to su bile lekcije, ustao je oprostio sebi i drugima i nastavio da se bori za svoju decu. I tu ja povlačim crtu, onu koju ne praštam ni sebi ni drugima kada je pređu. Onu koju ne sme niko da prelazi ni zbog emocija ni zbog novca.
Ta crta su deca.
Zaista ne znam da li su moji roditelji imali neke ogromne probleme u braku, deluje mi da nisu, ali ja to i ne treba da znam. Jer, ja sam ipak njihovo dete. Na ovaj svet sam došla njihovom slobodnom voljom i izborima, ja sam, dakle, bila njihov najlepši posao. To je onaj posao koji zaista uz puno ljubavi i pažnje, ulaganja emocija i novca uvek daje rezultate. Bila sam srećno dete, danas sam srećna žena. Iako mnogo puta napisana rečenica u mojim kolumnama, napisaću još jednom, žao mi je što moja deca nisu odrastala u tako divnoj zajednici, ali moje greške i greške njihovih očeva nisu njihovi izbori. Zato posao razvedenog roditelja jeste teži. Morate naći balans, biti često i mama i tata, finansijski obezbediti mnogo toga, ispuniti emotivne praznine tog malog ranjenog bića, dok sebe krpite tankim koncima, koji pucaju bez prestanka.
Da, vi ste žrtva pogrešnog izbora, ali vašeg. Međutim, koristiti decu kao oružje u hladnom ratu je za mene veći zločin, nego ubiti svesno živo biće.
Zvuči vam suludo?
UGAO
Ugao gledanja je uvek različit, svako ima svoj, a kada dođe do razvoda, jasno je da su to dva ugla koji se nalaze na različitim stranama kvadrata. Nema razumevanja, nema empatije, prosto nema ljubavi, jer je ona ili prošla ili nije ni postojala. Naravno, znate da postoje žene koje se udaju isključivo zarad materijalne koristi, ali i to je izbor. Izbor koji kasnije ume da košta mnogo više nego što je u startu obećavao da će doneti. Moji brakovi i veze su uvek bili predivni ljubavnički odnosi, a naša deca nikada nisu bila učesnici hladnog rata. Jesam krpila srce onim tankim koncima, naravno da sam sebi pucala u kolena zbog pravljenja raznih kompromisa zarad osmeha na licima moje dece. Na današnji dan sam ponosna što sam išla težim putem za sebe, ali sigurnijim za njih. Oni su sada odrasli plemeniti ljudi, koji nikada nisu bili oružje u ratu njihovih roditelja.
NEMAJKA
Ne znam da li ste nekada čuli za pojam nemajka? Ja sam ga relativno skoro pročitala u jednoj fantastičnoj kolumni. Citiram: Majka koja stavlja svoje lične ciljeve ispred dobrobiti svog deteta, a najčešće zarad materijalne koristi. U tekstu se radilo o neprijatnom razvodu nekog tajkuna. Dete su kidnapovali, malo on, malo ona, jer je nemajci bilo premalo sve šta je naplatila u razvodu od čoveka, kog nikada nije ni volela.
Dete je na kraju postalo apatično, depresivno i potpuno otuđeno od emocija. Deca brzo rastu, a mi ne postajemo mlađi, uživati u njihovom odrastanju je blagoslov, koristiti ih za bankovi račun je vrsta prokletstva koje kada stigne na naplatu, nema banke koja može da isplati tu kamatu. Ta kamata je vaša karma, pa ako zaista mislite da ćete vadeći pare iz Birkinke dok plaćate psihijatra vašem detetu biti srećniji, zapitajte se još jednom. Zapitajte se pre svega, da li ste vi srećni učeći vaše dete da mrzi svog roditelja, onog kog ste mu vi izabrali. Osobu sa kojim ste vodili ljubav kada ste to malo biće zajedno napravili? Da li to biće treba da bude vaš pištolj iz kog pucate? Kada biste samo na momenat podigli belu zastavu i obustavili rat, šta bi se loše desilo? Verujte, ništa. Imali biste mir, dete koje će vas poštovati jer ste ga zaštitili, a ne koristili kao glinenog goluba. Pre svega, imali biste obraz.
I kako je predivni Žarko Laušević jednom rekao: Nikad se ne čudim što vidim ljude zle, ali se često čudim što ih ne vidim da se stide.
