HLEB
Šalji mi odmah onaj recept za hleb, glumim domaćicu.
Mama je napravila pihtije, sarmu sam naručila kod Marije iz Sarmitze, komšinica je ispekla salčiće.
Nego majke ti, da li ti znaš da kako se prave pihtije? Dakle, treba ti šest svinjskih papaka, pa onda dimljena butkica, koštana srž, par zrna bibera, lovorov list, pa desetak litara vode, veliki lonac.
Ne dišem jer nisam sigurna ko je sa druge strane telefona. Sigurno ne ona koju svi znate sa društvenih mreža ili televizije. Ja ovu osobu ne poznajem. Međutim, moje ćutanje, ona ne može ni da čuje. A moj šok svakako ne može da vidi.
Onda svo to meso staviš u lonac i kuvaš, kuvaš i kuvaš, negde četiri sata. Posle ga oguliš sa svih tih kostiju, pa ohladiš. Supu sačuvaš pa posle sve to iscepkano preliješ i ostaviš da se hladi. Jao da, dva cela bela luka idu na kraju. Pa pospeš paprikom, najbolje dimljenom. I onda ostaviš preko noći da se hladi, da bude delikates spreman za doručak.
Ok, sada će još doručkovati pihtije. Samo mesec dana ranije, kada je umislila da se zaljubila u triatlonca, kupila je opremu u vrednosti manjeg stana i uredno gutala dve šake vitamina, prevrćući očima na sve koji su ikada prošli pored čaše alkohola ili nedaobog duvanskog dima. Gospođica koju ne smem da imenujem, a nemam dovoljno duhovit pseudonim, je očigledno ponovo zaljubljena. Ovaj put, u pobednika novembarskog svinjokolja.
POST
Nisam bila sigurna da li da joj kažem da počinje post, pa da proba da se vadi na to da je vernica. Jedini problem sa postom, iako Božićni nije toliko rigidan, ipak zahteva neka odricanja. Od mesa, loših misli, alkohola. Koliko znam – i seksa. Pa, ako možete pored jutarnje erekcije muža proći kao pored turskog groblja, pokušajte. Svakako ćete pasti na testu na novom kružnom toku kod Ušća. A, ako nekome tu ne opsujete majku ili bar mesto iz kog je došao, onda ćete se i pričestiti.
I, tako se postavlja pitanje: Kako tako lako izgubimo sebe?
U kom momentu ona mala koja je nosem parala nebo, bradom pokazivala pravac kojim svi treba da idu, a nogama lebdela iznad zemlje od samopouzdanja postane, pa – evo – ovo? Ili, koliko je teško sebe vratiti sebi, kada smo sebe prodali da bi postali neko drugi?
Kako počnemo da obožavamo pank, pratimo utakmice, pa i konjičke trke? Kada se desi momenat da obožavamo planinarenja? Da, baš ti koja nikada nisi ušla u zgradu bez lifta? Polako i lagano, baš onako kako se kuva žaba.
Prvo ste se takmičili sa sobom, pa sa drugima. Neko nas je naučio da je bolje uvek više, a da li je? Moje nesigurnosti počele su baš u toj fazi takmičenja. Ako mi neko kaže – malo si oslabila – moj mozak čita: Vidi se da sam nesrećna? Ili, da li poznaješ dobrog doktora za face lifting? Ja čujem: Visi ti lice, mogla bi malo da ga dotegneš. U ovom gradu se svi varaju, a u glavi pišti: Muž mi ima švalerku.
I malo po malo, strahovi nas pretvaraju u male ranjene životinje, a životinje se uvek brane.
Da, prvo sam se branila, a potom asimilovala sa sredinom. Za okruglim stolovima, poznatih restorana, u ispraznim poslovno privatnim razgovorima, na neobaveznim dosadnim večerama, gubila sam sebe. Pohovani mozak? Može. Jermann Chardonnay? Da, naravno.
Kao ovce u toru, mekećući prihvatamo sve. Obešenih usana, istih noseva, ugašenih očiju. Sa istim torbama, različitih boja. Sa istim nakitom, različite boje zlata. Sa istim muževima, različitih švalerki. I koliko god smo znale, da ne postojimo, trudile smo se da budemo tu. Novi Mercedes bi sivilo kože obojio u pink bar na par dana, četvrti Rolex za boginju Višnu, jer samo ona ima četiri ruke, a i peta Birkinka, da sve za stolom crknu.
I tako sam ja masnoj guski, mazala guzicu dugo. Osećala sam se kao puzla koja se nigde ne uklapa. A, onda je neka za stolom uzviknula: Antidepresiv. Trgla sam se. Sreću sam pokušala da iskopam u raznim bunarima, ali u šest malih kapsula u nizu znala sam da ne postoji. I, tek tako, počela sam da mesim. Hleb, kiflice, perece, bureke i pite.
Trajalo je. Kvasac je nekada radio, rerna nije. Nekada je testo bilo prežitko, pa onda žilavo. Mnogo vremena je prošlo do one vekne, hrskave spolja, a mekane i izdašne iznutra, baš kao što sam nekada bila ja. Brašno je postalo moja trerapija. Odlučila sam da nikada neću biti bavarska pereca – spolja sjajna, a iznutra bezukusna i tvrda. Vreme je bilo moj saveznik, pustila sam da traje.
ROKOVI
Rok upotrebe je istekao, baš kao što smo istekli i mi. Žao mi je, ali desilo se. Rok za iseljenje, dobio ga je, kako bi sa onom zbog koje je sve izgubio, pronašao sebe, ne znajući da sebe ne može pronaći niko ako sam nema kompas.
Rok za iscelenje bio je kao testo. Malo se digne, pa padne. Ali, na kraju, posle mnogo pokušaja uspelo je, shvatila sam. Shvatila sam da nisam puzla i da mi ne treba polovina u koju se uklapam. Meni treba celina, jer i ja sam cela. Nikada nisam bila dobra sa matematikom, razlomci su mi uvek išli loše. Sve šta je egzaktno kod mene se nije zapatilo.
E, zato u ljubav, u nju se razumem. Ona je kao kuvanje – malo može po receptu, a mnogo po osećaju.
A, naša kraljica svinjokolja, kako je od milošte zovemo – on je vruć hleb umakao u cepkanu papriku, aplaudirao sarmama i pevao ariju pihtijama. Na kraju je premoren od poslovnih sastanaka, zaspao. Njen čipkani crveni veš je ostao netaknut. Sreli su se samo još jednom, kada ga je intervjuisala kao najuspešnijeg mladog biznismena.
Nikada neću zaboraviti tvoje pihtije, rekao je.
Nikada neću izgubiti sebe, pomislila je.
