IN CORPO(RE) SANO
Recimo da ova kolumna možda neće imati, ama baš nikakve veze sa naslovom? A. možda i hoće. U poslednjih godinu dana, slušam u raznoraznim površnim razgovorima, o nekim „korpo kučkama“. Prvo, ružno je nekoga nazvati kučkom, u smislu ponekad ne treba vređati životinje – ne obrnuto. Jer, koliko shvatih to su neke velikomudašice, koje su jajnike spustile malo niže i valjda sevaju svojim bičevima, po nekim korporacijama, šta znam…
Nisam imala prilike da radim u takvim okruženjima, pa me nešto zasvrbelo levo uvo da se time i bavim. Ali, kao i obično, ne laje kera zbog sela, već zbog sebe, zar ne Da, ja kao ta neka „kera, a nikako kučka, uvek na neki sudbina je tako htela“ način, moram da zalajem. Normalno, zbog sebe. Kasnije se ispostavi da tu bude još bar par hiljada nas koje smo u istom azilu lajavica. Kataklizma morala, nije na neki način locirana samo u Beogradu, međutim izgleda da živim tu, u tom prelepom gradu koji je na sve moguće načine postao sinonim za jedan veliki jebarnik.
I kada to kažem, mislim na baš taj izraz.
Nekada, mogu reći poodavno, moj grad sam smatrala kokošinjcem, godinama kasnije ocvalom kurvom koja prima sve za male pare, a sada jednim opštim jebarnikom. Nego da se vratimo na korpo temu, jer izgleda da postaje epidemiološki problem. Da mislim da sam izuzetno stručna, da ne kažem predstavnik struke za ove situacije. Nemam zvaničnu diplomu, ali imam dovoljno saznanja, iskustva da se slobodno mogu nazvati naturščik doktorkom beogradskog pulsa. Takođe, ono šta vi ne smete da pomislite, ja sam na žalost obavezna da vam kažem. Zašto? Evo, ni sama ne znam, ali jednostavno mislim da tako treba! Vi prosto ne morate da čitate, zar ne? A, evo ipak ste ovde, da?
U sredu sam išla na terapiju.
Moja terapeutkinja Jelena, ponekad sa mnom plače, ponekad se smeje, a dosta puta zanemi od šoka. Ipak moja vatrena priroda ume da blokira njenu meditativnu smirenost.
Pitala sam je kao ženu koja je dugo radila u korporaciji, da li smatra da bi bilo pametno da sve velike kompanije imaju vrtiće u svom objektu? Naravno da je znala da je to jedno od mojih trik pitanja, koje vodi ili smehu ili suzama. Klimnula je glavom da nastavim dalje…
Rekoh, jebi ga, zamisli koliko bi brakova bilo spašeno samo jednim jedinim vrtićem pri kompaniji. A, nije da sam ja sada izmislila rupu na saksiji. To u civilizovanom svetu, od kog smo mi svetlosnu godinu daleko odavno postoji. E, sad da li je ideja tog nekog Googleovog ili Coca Colinog vrtića, bila psihološke prirode kao moja ili prosto da olakša roditeljima, verujem da nikada nećemo saznati. Ali, svakako jedna mama koja na ulazu u svoju kompaniju ostavi svoja dva potomka, neće za vreme pauze imati oralni seks sa kolegom sa posla u toaletu, a ni kolega koji svoju potomkinju vraća kući nakon posla, neće presaviti koleginicu koju je „slučajno povezao da joj učini“ negde kraj puta ka kući. Takozvani švaler gas ili švaler turizam ovde nema šansu. Naravno da je ideja odlična i zamisao skoro pa fantastična, ali sada ćete vi reći, ko želi naći će način.
Naravno da hoće, ja ovde ne pišem o izlečenju nego suzbijanju epidemije koja se zabrinjavajuće širi. Mogu reći kao požar u Arizoni, ali prigodnije je kao polna bolest po Beogradu. Zašto se to dešava, ne možemo pitati Jovana Marića jer je danas preminuo, bog mu dušu prostio, ali ja ću opet probati na nekom sociološkom eksperimentu da vam to malo približim. Ko zna, možda su empirijska istraživanja ipak tačnija od naučnih.
Seks? Često sam ga poredila sa hranom.
Ja na primer volim biftek koji je srednje krvav, odležao, sa malo morske soli, dijon senfom sa strane, pa ponekad i malo ruzmarina, krompir koji je obaren pa zapečen. iIdealno bi bilo sa topljenim maslacem. Dakle volim skupo, kvalitetno meso. Naravno, dogodilo se da sam isuviše gladna, da u blizini nema dobrog restorana i naravno pristala sam na neki jeftini burger, uz molitvu da se ne otrujem!
Zadovoljila sam glad, ali ne i gastronomske afinitete.
Da li bih se vratila tom burgeru? Ne bih!!! Da li se desio, jeste! Eto, ako vaš partner ili partnerka često iz kuće odlaze gladni na posao, desiće im se neki jeftin obrok, pa bože moj bacite se na „kuvanje“…
Gde nastaje „fastfood problem“? Nastaje, kada vi zaista spremate ukusna jela, nudite specijalitete na stolu i rapsodiju ukusa u nekim drugim prostorijama stana, a oni ipak hrle ka pljeskavici iza ugla. Onda jednostavno shvatite da ni vrtić na vratima firme, ni welington biftek, ni La Perla veš – jednostavno neće pomoći. Pre svega, nije do vas.
Pokušali ste da od jednog proždrljivca jeftinog obroka, koji usisava sve bez poimanja ukusa,mirisa i kvaliteta, pretvorite u hedonistu? Verujte to je nemoguće. Znam da ste probali – i ja sam. Probali ste da umesto jeftinog piva podmetnete kvalitetan Pinot ili Merlot, da umesto iznutrica, ubacite foie gras, da umesto zaprške zamiriše tartuf, ali ne vredi.
Srebrni escajg, bela uštirkana servijeta i kristalne čaše su zbunjujuće. Da svakako ćemo pojesti domaću supu i dugo kuvanu sarmu, pa sve to zaliti tatinom prepečenicom od skoro pedeset gradi, ali to je takođe delikates našeg podneblja. Čovek je baš onoliki koliko poštuje sebe. Poštovanje sebe je, takođe, kako se ophodite prema drugima. To je zaista dvosmerna ulica.
Da, čovek je ono i šta jede i šta jebe, tako da ne krivite sebe.
Ako ste ostali sa hladnom prepelicom podgrejanom suzama,dok je on žvakao brizle u kolima pored auto puta, to je samo zato što svaka ptica svome jatu leti. Vi ćete sutra leteti sa orlovima, a oni će se juriti sa kokoškama po kokošinjcu. I to ne sa bilo kakvim, nego baš sa onim koje svaki pevac može da naskoči. Brz seks i hrana su štetni po zdravlje, pa po savetu lekara i farmaceuta, USPORITE!
A, jeftini ljudi, obroci i vina nikada nisu bili moj svet, šta ću, imam osetljivo nepce.
Vaša,
Foto: Instagram (@vintagesnimok,@silk90s)
