INSTA(NT) MAGARAC
Dakle minijaturni aerodrom… Kažete popularna destinacija, za one sa dubljim džepom? OK, recimo da sam pomislila da sam sletela na ostrvo neke od nesvrstanih zemalja afričkog kontinenta i da sam potencijalna meta kidnaperima koji će me držati pod zemljom. Zaista ne preterujem! Ko je od vas bio, zna da je tako. Verujem i dan-danas. Dakle, niko me nije kidnapovao, vozač iz hotela nas je kao i većinu putnika sačekao sa uredno ispisanim imenima, tablet tada nije postojao, i krenusmo u svet magičnih zalazaka, dobrih koktela i prelepih plaža. OK, malo sam zbunjena, jer u toku vožnje nismo naišli ni na jedno kršteno zeleno drvo, vetar vidno savija, suncem spaljenu nazovi vegetaciju, prašina vitla vazduhom, a ja se pitam da li sam sletela na pogrešno ostrvo? Moj sada već bivši suprug iznenađen koliko i ja ponavlja: „Videćeš biće super“.
Od svega šta sam do sada videla, super je samo Starbucks na sred pustare
Hotel je prelep i već sam malo odahnula kada sam pogledom obuhvatila uvalicu ispod sobe. Otkud ja tu uopšte? Tatin prijatelj, rođen davne 1958. godine, godinama mi je pričao o Mikonosu. Malom magičnom Grčkom ostrvu koje ima posebnu energiju. Opisivao mi je godinama njegove avanture na Platy Gialos, Panormos i Ftelia… Provode sa starosedeocima, besplatnim smokvama kojima su ih dočekivali i rakijom kojom su ih ispraćali. Naravno, avanturista u meni je već 2007. poželeo da prigrli taj vajb, avaj.
Nekim čudom te godine smo potpuno slučajno završili u hotelu koji se nalazi na plaži Namos. Sada pretvorenoj u kičerajski plažni tržni centar, u kom fali samo Foot Locker, jer su sve ostalo već načičkali okolo. Preslatke jahtice u vrednosti od pet do deset miliona eura, sa potpuno opuštenim vlasnicima istih, krasile su moj pogled iz trećeg reda ležaljk. Prvi je rezevisan za svetske zvezde, drugi za Grčke najpoznatije likove, a treći za nas koji znamo čoveka koji zna čoveka… Inače ja obožavam Grke i njihovu relaksiranu svakodnevicu. Kažu da su čak i od nas „lenji“, reklo bi se da je to nemoguće.
To malo ostrvce me u momentu opčinilo
U starom gradu sam našla preslatke radnjice sa autentičnim ručnim radovima, dve fantastične galerije slika i skulptura i par predivnih butika sa kreacijama domaćih kreatora. Da, Mikonos je imao dušu. Sledećih par godina znala sam da mi padobran neće biti potreban, da je prašinčina deo vremenske prognoze: „Danas će na 35 stepeni, duvati vetar i nanositi vam prašinu u nozdrve“, ali da ću se vratiti sa novom energijom, novim uspomenama i nekim potpuno drugim osmehom.
Međutim, poslednjih godina…
Poslednjih počela je da mi smeta „prašina“, previše nekih čudnih ljudi, muškaraca sa istim satovima isključivo AP brenda, šarenih kupaćih šortseva takođe istog brenda, marke Vilebrequin i obaveznih Balenciaga papuča. Preglasna muzika, penjanje po stolovima i prskanje šampanjcem nakon jastoga za ručak. Dakle globalno zagrevanje je dovelo do još globalnijeg seljacizma. Promenila sam i hotel i plažu i period, ali sam sve vreme bespomoćno gledala kako propada rock’n’roll. Boce vina su postajale sve veće i veće, telefoni uključeni za Instagram Story repetirani da zabeleže svako izletanje pampura iz flaše, a devojke sa Chanel torbama spremne pre za čaj u 17h na Jelisejskim poljima, nego za kupanje u moru.
Najtužnije od svega je što su plaže postale podijum za prikazivanje, najčešće tatinog računa u Švici, dok je more bivalo prazno, bez i jednog tela da ga malo dodirne svojim slanim talasom. Muškarci isuviše obuzeti tompusima i čašom, a devojke prestrašene za svoje nadograđene kose, trepavice i šminku.
Letovanje pod objektivom?
Instagram je učinio svoje. Bačeno je prokletstvo lažnog života i više nije bilo povratka. Kad god smo plaćali račun imala sam osećaj neprijatnosti, pomalo sam se nadala da će neko staviti fantomku, da bar znam da je pljačka u toku. No, to se nije desilo. Iscrpljena od razočaranja, poslednji put krećem sa tog nekada magičnog mesta. Prolazim pored jednog drveta, nema ih dva verujte, a pored njega ugledah magarca. Zaustavila sam vozača, prišla magi i zamolila ga za selfie. Ako sam već bila magarac, pa vredi da se sa rođakom i uslikam. Oprostila sam se od prašine, vetra, koktela od dvadeset evra, prskanja šampanjcima, ogromnim zlatnim satovima sa gumenim narukvicama, neljubazmim preplaćenim konobarima, bezobraznim menadžerima plaža, oprostila sam se i sa hiljadama evra razbacanih po moru u koje niko ne ulazi. Magareće uši sam sakrila kada sam sletela u Beograd.
Kada sam se videla sa tatinim prijateljem, na pitanje: „Kakav mi je Mikonos?“, odgovorila sam: „Prelep, baš kao što ga pamtiš“.
Bolje je lepo nekada, nego tužno sada.
Eto, ako je do punog meseca, bar sam vam uštedela neku hiljadarku. Pa, nema na čemu.
Vaša,
Foto: Instagram
