Na Bojani sam… Ovde ću se zadržati neko vreme.
Kažu da se čovek vraća tamo gde se oseća dobrodošlim. Ja bih rekla da se vraćamo tamo gde nam je duša u miru. Ovde je energija posebna. Ne znam da li je zbog vetra koji izgleda odnosi i loše misli, da li zbog reke ili jezera, možda je i do mora… Zbog čega da je, dobro je!
U solarnom pleksusu ne osećam grč, kosa mi je čupava, a stopala lagana. Razlika od svih prethodnih godina je ta, da sam prvi put došla da dišem, prvi put nisam pobegla od problema, ne… Sve sam ih spakovala sa mnom u kofer. Izabrala sam da budem čovek! Izabrala!
Godine
Godinama unazad sam bila školovana mazohistkinja. Kriva sam i svi su mi bili krivi. Zašto nisam bila stroža majka, zašto nisam slušala moju? Lepo mi je unapred predvidela sve moje padove, a ja sam se pravila da nema tog silnog kamenja i rupa na putu. Upala sam u zamke svoje naivnosti, ne jednom… Objasnila mi je kako se štite lična prava, kako da zaštitim imovinu, kako da osiguram svoju decu u slučaju da… Naravno, ja sam verovala da postoji ljubav, pa makar empatija i na kraju pravda.
Mama je uvek u pravu, a ja sam ona koja je kao prava naivna devojčica ostala praznog srca, praznog kreveta i još praznijeg novčanika. Uredno sam rekla sebi, GLUPAČO! Zašto nisi izabrala da slušaš mamu? Mamu koja je termin muških sponzoruša izdefinisala poodavno.
Muške sponzoruše
Nekada davno, postojali su muškarci… To su bili homosapiensi, jače telesne konstitucije, alfe koje svoje ženke, vole, štite, poštuju, sa njima se razmnožavaju, potom štite svoju zajednicu. Doprinose i obezbeđuju, kako bi ženka mogla da podiže potomke. I ako se ponjuše sa nekom ženkom iz drugog čopora, svoju primarnu zajednicu ne narušavaju. Znam, zvuči kao naučna fantastika.
Na današnji dan, kada izdepiliraju grudi i leđa, srede nokte i proberu odevnu kombinaciju. Potom nafajtaju sveže ugrađenu kosu i ubodu se dozom ozempika. Zatim preskroluju instagram storije, drvenom kašikicom unesu malo manuka meda, kreću na posao… Ah, da, možda se sete da pri izlasku cmoknu alfa ženku, koja ne stiže ni zube da opere, jer radi dva posla i odgaja bar dvoje dece SAMA!
Najčešće sama ima i seksualni odnos sa nekom gumenom spravom, kojoj uredno nadene i nadimak, jer tako je bar on samo njen. Koliko god ženka bila atraktivna, mudra ili sposobna, biće zamenjena verzijom 2.0. Uz novi nadograđeni izgled, imetak i status poželjna je i novija verzija ženke. Stara ostaje da se pita i osuđuje…
Zašto nisam više pazila, na sebe, o sebi, o njemu?
Da li sam bila nezainteresovana, kako nisam primetila na vreme? Možda da sam bila mršavija ili ćutljivija? Da sam se više smejala njegovim šalama? Sada je kasno… Zašto nisam slušala mamu i zaštitila SVOJU imovinu? I najstrašnije od svega, ko će mene sada, u ovim godinama sa decom?
Možda će se opametiti i vratiti? Dakle, definicija muške sponzoruše je sledeća. To je oblik bića koje ima penis među nogama, koji uz primarnu ženku ostvaruje svoje ciljeve. Potom, debelom linijom precrtava prošlost i na krilima privatnog aviona odlazi u novu materijalnu budućnost. Potomci su takođe samo jedna mini finansijska obaveza, po mogućstvu svedena na zakonski minumum. Nova sadašnjost isključuje trošenje kapitala na nešto što nema za cilj lično zadovoljstvo. Dečiji tantrumi, bolesti, školske obaveze, emotivni problemi… Svakako nisu deo Nova mladost agende. I šta ti preostaje nego da se osuđuješ zbog pogrešnih izbora, neslušanja mame ili žmurenja na sve moguće crvene zastave???
I ti si mama, udahni
Vreme koje curi kao pesak kroz stisnutu šaku, je ono o čemu sam počela da razmišljam. Vreme koje nam je preostalo. Da, baš ono koje potroših na ujedanje sebe za rep. Vrtela sam se i u krug i po krevetu. Nisam disala duboko, već kao da kradem vazduh, sitno kao miš. Tako sam se i osećala kao poljski miš. Bezvredno, malo, nezaštićeno.
Smatrala sam da je moju sreću neko oteo? Kao da je moja sreća vlasništvo, koje neko može da uzme i odnese. A, sreća MOJ IZBOR. Onda se setih, ja sam ona primarna ženka! Ona koja je uspela da izgradi sve, sama sa ovom dušom i ovim rukama. Ja sam MAJKA! Neću ih savetovati, ja ću im biti primer. Ja ću ih naučiti. Kako da misle dušom, kako da se čistotom bore protiv prljavštine. To je moguće, verujte.
Izabrala sam da ne mrzim, da volim celim bićem.
Hrabro sam probleme spakovala u kofer i rekla Idete sa mnom, vi ste moji. Godinama sam tugu menjala euforijom zbog putovanja, pa vukla kofer lažne sreće, a kupala se u moru tuge… Par godina kasnije, prestala sam da osuđujem, ali sam počela da se podsmevam. Zamislite, nisam Dalaj Lama.
Šalu na stranu, ali mržnja i osuda su kao droga, kada se navučete na to, morate se postepeno skidati. Eto, ja sam počela da se podsmevam. Malo sebi, malo drugima. Ponajviše onima koji su zaista verovali da se nešto dobro može graditi na klizištu. Čaša mi je već dugo hladna i uvek polu-puna. Duša topla i nasmejana, vazda imam čemu da se smejem. Smejem se i mojim izborima, pa moji su – šta ću. Svaki me je nešto naučio i naravno da i dalje ne slušam mamu. Raspakovala sam ono koferče, za koje sam nekada mislila da će se izgubiti u transportu… Taj paket pogrešnih izbora je ipak moj i zauvek deo mene, ispostavilo se da je svaki bio samo stepenica do sreće. I zato dok gledam ovaj nestvaran zalazak i ćaskam sa ćerkom, znam da me neće poslušati, ali da ću joj pomoći da zajedno ponesemo tu torbu, koju će sama napuniti…
Baš kao što moja mama i dan danas radi…
