Decembar… Onaj mesec kad: sabiramo, oduzimamo, osvrćemo se. Prebrojavamo uspehe, dobre i loše odluke, osuđujemo se više nego se pohvalimo, štipamo više nego zagrlimo. Da, sami sebe! Spočitavamo sebi, kao da nam roditelji sede na ramenu. Prebiramo po dobrim i lošim navikama, računamo napredak ili stagnaciju. Nedajbože poslovnih neuspeha ili naznaka o lošem roditeljstvu.
Naši spiskovi imaju spiskove, da li je sve štiklirano?
Da li smo za publiku odigrale ulogu Stepfordskih Žena ili nas je neko zatekao sa pocepanom hulahopkom na roditeljskom? Da li smo prikrile tetovažu kada smo nosile poklon za bebu kod sestrine ćerke u Niš ili nas je srednje dete provalilo da smo pripite došle sa kuminog rođendana. Kontamo da nam ni konto koji je u plusu više nije dovoljan da nam se usne razvuku u osmeh, shvatamo da ni ove godine, kao ni prethodnih nismo postali „najbolja verzija sebe“.
Taj mesec je kažu, najskuplji, najbrži, najnajnaj, dodaj reč?
Kada smo bili deca, bio nam je recimo najradosniji. Čekali smo poklone od Deda Mraza, čak in onda kada smo znali da je kolačiće na stolu i mleko načeo tata, a poklone uredno po želji spakovala mama. Radovali smo se predstavama, slikanju i školskim priredbama. Ustajali smo sa osmehom jer će uskoro doći raspust, skijanje ili odlazak kod baka i deka na selo. Kada smo bili deca, nismo želeli nikakve verzije sebe, do one koja jesmo.
Nismo jurili kao pomahnitali na korporativne žurke da bi se olešili kao majke i zaboravili probleme, ne, jednostavno smo bili srećni. Nismo osuđivali sebe jer osuđujemo druge, a još luđe i kada ih ne osuđujemo, osuđujemo se jer smo isuviše blagi. Od srca smo se smejali klovnovima u kariranim sakoima, sa crvenim nosem, a danas nam takvi drže motivacione govore, kako da sranje postane šećerna vuna uz samo tridesetak minuta meditativnog obraćanja univerzumu. Znali smo da ne postoji nerešiv problem, a najčešće smo se smejali kada neko nadrlja zbog neodgovornosti i za Novogodišnju noć ostane kod kuće sa roditeljima.
A, danas kada možemo da zatvorimo sve kafane, kada ne polažemo račune nikome, jedino šta želimo je da ostanemo kod kuće i ćutimo.
Dosta nam je bahate dece, neplaćenih računa, obaveznih sastanaka, uvlačenja u dupe zarad poslova, ma dosta nam je svega! Prodajemo sjaj u sopstvenom mraku, prodajemo bajku u koju ni sami ne verujemo. Muka nam je i od naših i tuđih moranja, a nekada smo verovali…
Verovali smo u pisane čestitke, u najlepše želje, u onu jednu želju koju pomislimo u ponoć, verovali smo u dobro.
Da, uvek je bilo i ratova i nepravdi, loših vlasti i onih koji ispaštaju svoju naivnost, ali… Bili smo čisti i nasmejani, možda i prezaštićeni, bili smo jednostavno deca. I evo danas petnaestak dana pre nego upalimo prskalice i nazdravimo! Ja sam opet na tom mestu. Mestu naivnog deteta…
Donosim izvršnu odluku!
Onu zvaničnu, neopozivu i neoborivu.
Neću biti bolja majka, jer zaista sam najbolja što mogu. Neću lagati više nego što jesam, jer bi moja istina povredila mnoge. Neću se hraniti zdravo, niti prestati da pušim. Stvari ću i dalje bacati po kući, dok ne skupim vremena da ih uredno složim u orman. Naravno da neću početi da štedim, jer nemam od čega. I dalje se neću javljati na telefon ljudima koji mi oduzimaju vreme, a od njih ne dobijam ništa. Stavljaću filere u gornju usnu i raditi botoks, jer je meni tako lepše.
Ogovaraću one koji me iritiraju i redovno ću psovati u sabraćaju. Neću prestati da kasnim i nerviram ljude nepoštovanjem njihovog vremena. I dalje će me mrzeti da idem na roditeljske sastanke, jer sam već treći put u trećem osnovne i naučila sam da sve uvek ispadne super, osim ako ne platim račune za troškove obezbeđenja i higijenskog materijala, onda mi skinu sa računa (izvinite učiteljice Vladana, ali treći put, praštajte).
Zimske gume ću stavljati kada me zaveje sneg, pa moram da cvilim kao kuče na snegu i koristim šarm i srneći pogled, to uvek upali. Takođe ću nastaviti da ljubavne probleme delim sa svima, pa da posle ti isti mogu da mi kažu „Rekla/o sam ti“. Ah, da, neću postati uspešna mlada preduzetnica, jer imam skoro pedeset godina i nisam dovoljno vredna.
Neću biti bolja ćerka, jer jebiga, moji roditelji su postavili visoku lestvicu, na koju koliko god se pela čini mi se nesavladivom. Kad smo kod roditelja, neću prestati da se tetoviram. Takođe neću prestati da bolesno volim i štitim moje prijatelje, a Mengelovski kažnjavam neprijatelje. Nikako neću prestati da kasnim sa plaćanjem računa, zato što nemam uvek para za iste. Neću prestati da lomim čaše po kafanama, niti da aplaudiram najglasnije u pozorištima.
Pre svega neću prestati da pijem i družim se samo sa ljudima koji nisu foliranti. Neću prestati da volim Beograd i potenciram koliko je bitno i lepo živeti u njemu. Da, neću naučiti da budem rektalni aparat zarad lične koristi, jer slabo trpim sranja. Neću prestati da bindžujem glupe serije, niti da čitam jeftine ljubiće. Neću prestati da se ložim da prava ljubav ona velika, sveprožimajuća postoji. Vezano za to neću prestati da verujem u horoskop, ljubav na prvi pogled, karmu i sudbinu. Neću prestati, iako dokazano ne pomaže, odlaskom iz zemlje rešavam emotivne probleme.
Znam skupo je, ali očigledno neću prestati da budem najgori učenik škole života.
Neću prestati da ispunjavam glupe hirove deci, da, šumska kornjača je svakako jedan od njih. I takođe neću baciti hleb na one koji na mene bace kamen, za njih imam spremnu gomilu armiranog betona. I ne, neću prestati da se NE stidim mojih pogrešnih odluka, jer su MOJE. I sve i da planeta nestane, ono šta ja jesam neću menjati za neku drugu JA.
Takoreći neću nikada postati bolja verzija sebe, jer ovo je najbolja koju imam.
A, vi?
