Vreme je.
Koža mi se isperutala treći put, nokti plaču za manikirom, kosa, eh, to je posebna priča. Malo je jedna stranica za ovaj rusvaj na glavi. Duša, duša ne bi odavde, ali ne postoji doživotni odmor. Vreme je za pakovanje nikada obučenih, a vešto spakovanih haljina, neobuvenih cipela i šminke koju zaista ne znam kako je i sa kojom idejom završila u mom koferu. Moj bivši suprug je uvek govorio: Ona se ne pakuje, ona se seli. To se evo dan-danas promenilo nije. Iskreno mogla bih ovde da ostanem do septembra, možda i do oktobra, ali plašim se da se ne bih ni vratila.
Već sam postala meštanka na sve moguće načine. Znam gde je najbolje voće i povrće, kod koga je najsvežija riba, na plažama mi se obraćaju imenom, a u restoranima iznose hranu koju prethodno nisam ni poručila. Tu sam i ne vraća mi se. Ne vraća mi se u surogat mog grada.
Surogati
Nisam kratko stanovnica ove planete. Još duže se sećam nekih nimalo laganih vremena, a živela sam u svim našim oblicima države. Za vas mlađe ili malo zaboravnije, nabrojaću. SFRJ, SRJ, Državna zajednica Srbije i Crne Gore, a potom Srbija. Oduvek sam živela, a i rođena sam u glavnom gradu svih ovih država, Beogradu. Tu sam se, kao što znamo, i rodila, ne toliko davne 1976. godine, ali kada se osvrnemo na sve razvode koji su se dogodili u mojoj prvoj državi, moram priznati da se moja Juga razvodila bez udaje, mnogo više od mene. Za vreme svih tih tranzicija, bilo je nestašice svega. I kafe, i ulja, i maslaca i tužno se sećam i hleba. Imali smo surogate za skoro sve. Kafu je menjala Divka, ulje neki razni margarini i da ne nabrajam, ali čokolada je bila misaona imenica. Neke šećerne table očajnog sintetičkog ukusa su bile zamena.
Dočekala sam i ispratila ratove, inflacije, nestašice benzina, struje, slobode.
Preko granice se moglo sa teško dobijenom vizom, a i sa vizom bez novca nismo mogli daleko. Leviske su bile statusni simbol, a ko nije imao Starke mogao je da se zadovolji surogat takozvanim šiptarkama. Ne znam kako i zašto, ali ni mene ni druge oko mene niko ništa nije pitao. Fiktivno smo pitani, nikada nas niko nije čuo. Trenutno mi je moj grad surogat samog sebe. Te nevesele ljude, koji trenutno smrknuti žive u mom gradu viđala sam samo u januaru. Kada se potroše svi resursi i kartice, kada su već slave i Božić bogato proslavljeni, a na računu piše minus dinara.
Sada je polovina avgusta, a meni deluje kao kraj januara.
Nikako nemojte misliti da je ovo neki politički tekst. Ja se razumem samo u ljubav, a toga u politici nema. I da, svi vi koji me pitate zašto nikada ne pišem ništa o tome, upravo zato – jer se ne razumem. A, sada ćete reći, kako možeš da se ne razumeš, vidiš valjda da ništa ne valja? Vidim ja i da na kolima ne valja pa ih vozim kod mehaničara. Ja se razumem recimo u veru, odgovornost, pažnju, poštenje. A, na mnogo načina sigurna sam da toga u politici nema.
Vera
Na Bojani sam, reka teče od jezera ka moru, ne staje, tako i moj život ne staje. Gde god da sam, ja kuvam, spremam, gajim decu, pišem i jako puno čitam. Čini mi se da ljudi više ni malo ne čitaju. To je jako tužno. Osta nacija nepismena, neobrazovana i prazne duše. Ne mogu reći ni da sam na moje potomke ponosna. Čitaju koliko moraju. Dakle, Bojana je tekla, a ja sam čitala. Kada sam pročitala sve moje knjige spakovane, prešla sam na neka pdf izdanja. Na kraju mi je prijateljica Sanja ponela iz Podgorice njen izbor za mene. Među tim knjigama, najneuglednijih korica koje sam ikada videla, stajala je Oprosti mi Nataša od Sergeja Kurdakova. Lagali su na poslednjoj korici, mameći naivnog čitatelja da je neka Nataša uspela da osvoji srce tajnog agenta Sergeja.
Lagali su jer da su napisali tačnu recenziju, malo ko bi ovu knjigu uzeo u ruke. Sergej je sam napisao ovu knjigu. Rođeni komunista, tajni agent KGB-a, ubica, intelektualac, kriminalac. Nakon Staljinove smrti zadužen na svom najvećem zadatku. Suzbijanje pravoslavne vere u Rusiji. Na najstrašnije načine, detaljno opisane u knjizi komunisti su isterivali Boga iz vernika. Da ne dužim, Nataša se pojavila tek toliko da iz njenih očiju (koja jesu ogledalo duše) pisac vidi snagu vere u Boga. Uspeva da se spasi i pobegne iz Rusije, postaje verujući i okreće se crkvi. Ako uspete da dođete do ove knjige, shvatićete jasno šta je iskrena vera, a šta politika, u koju ne želim da se razumem. Znam da je komunizam bio zlo, evo sada imamo demokratiju, razlika je neprimetna, zar ne? Rekoh, ne razumem se.
Večera
Sledeće veče sedeli smo u restoranu Higo. Naravno da sam pogođena temom knjige, za stolom gde se moglo pričati samo o ljubavi, potegla temu vere. Ograđujem se od crkve kao institucije, neki koji se razumeju kažu da je crkva politizovana, ne znam. Pričam o onome šta nosimo u duši. Bog je u nama i oko nas? Kako onda moje verujuće prijateljice bivaju u vezama sa zauzetim muškarcima, zašto zapostavljaju decu ili, još gore, tuku ih za sitne gluposti svojstvene samo deci?
Zašto se pričešćuju dok ogovaraju svoje rođake? Za stolom nam se pridružio prijatelj, Albanac. On je jedan sjajan tip, poznati ulcinjski biznismen. Kažem, zadržao se kratko i održao lekciju o ljubavi i poštovanju. Žurio je kući kod supruge, jer u poslednje vreme previše radi i kaže misli da ju je malo zapostavio. Razume ona da je sezona, da on ima previše posla, ali ni kafu ni ženu ne treba ostaviti dugo da se ne ohlade. Ustade i ode sa osmehom. Kratka lekcija o poštovanju, razumevanju, ljubavi. Eto, u to se razumem. Zadivljenim pogledom smo ispratile našeg prijatelja, sa nadom da neki od naših partnera razmišlja isto ovako.
