Od kada sam se rodila, a rodih se baš krajem decembra, pred samu Novu godinu, obožavala sam kićenje jelke.
Bili smo siromašna porodica, sumorno doba lažnog socijalizma, strogo prikrivenog kapitalizma, a odavno ugušenog komunizma. Da prevedem – i tada su siromašni bili presiromašni, bogati prebogati, baš kao i danas. Samo se to tada zvalo socijalizam, danas zovite kako vam volja.
Jeste, bili smo jako siromašna porodica. To je tada značilo da nismo imali kupatilo. Da, kupala sam se u limenom koritu, a toalet, tačnije poljski wc je bio u dvorištu naše kuće u Ruskoj ulici broj 44 u Zemunu.
Ne spremajte maramice za moju tužnu životnu priču. Uopšte nije bila tužna. Ja nisam znala za bolje, a moji vredni i odlučni roditelji su se na sve načine trudili da živim blažena u neznanju. Ok, njima jeste bilo teško.
Ustajanje u pet ujutru da se ugljem napuni peć donetim iz dvorišne šupe, da kada njihova princeza ustane te dve sobe budu tople. Pripremanje ukusne domaće hrane, odlazak na posao. Pardon, dva posla. Oboje su radili po dva posla na smenu, kako bi sa mnom provodili malo više vremena. Kada je baš frka, a to je uvek pred moj rođendan, čuvala me je komšinica, koje se i dan danas sećam sa puno ljubavi.
GLAD
Ko nije bio gladan, ne zna šta je muka, govori i dan danas moj otac. Kaže da je to stravičan osećaj i jedino obuzet bolom od gladi – čovek je spreman na sve. Takođe, kaže da je za sve uspehe u životu zahvalan je toj gladi. Osećaju praznine i nemoći, koja ga je kako kaže, naterala da uspe. Da uspe, da nikada više ne bude gladan.
Danas su svi na nekim dijetama. Bacamo hranu, bodemo se Ozempikom, pokušavamo da ne jedemo ništa. Jer, normalno jesti je prosto nekulturno? Totalni kretenizam i kolateral poremećenog društva.
Hrana iskače na sve strane, a svi su na nekom sistemu gladologije.
Niko ne kapira da smo prevareni. Previše svega dovelo nas je do slabog karaktera i slomljenog duha. Ne možemo da odolimo ponudi, pa to kompenzujemo potpuno kretenskim dijetama. Bodemo se nekim preparatima za dijabetes, gladujemo, terorišemo ovo bogomdano zdravo telo, do uništenja. Pa, da – previše nas je na planeti, pa ko veli da nas se reše preko alavosti.
Stres pojačava kortizol, kortizol glad. Fizčkog rada nam manjka, pa trčimo po trakama u staklenim kockama. Nervozni smo, pa decu odmahivanjem ruke teramo od sebe. Začarani krug modernog društva. Da bi zamaskirali sopstvenu nemoć, bavimo se politikom, skandalima, rijaliti programima, takoreći tuđim problemima. U se i u svoje kljuse je, sigurna sam, najpametnija rečenica koju sam nasledila od babe. Ta mudra žena, koja nije doživela duboku starost, je vodu bistrila u svom bunaru, korov plevila u svojoj bašti, a samo svoju čorbu je začinjavala mirođijom. Kada ste fokusirani na svoj lonac, u tuđi nemate vremena da gurate nos.
Ja, recimo, nisam bila gladna. Uvek sam imala pun stomačić, zahvaljujući rođacima sa sela.
SELO
Mesto kog se mnogi stide, od kog većina beži, a nemali broj koji su odande došli pere ruke, kao da su šugave. Sram vas bilo. Razumem, grad sija, privlači, nudi mogućnosti. Selo je surovo, sirovo, teško. Bilo nekada. Grad je postao grub, sirov i težak, nepredvidiv i poprilično prašnjav.
Na današnji dan, ja znam da ću se uskoro preseliti na selo.
Fizički rad, mir, svežiji vazduh, priroda. Nimalo mi neće nedostajati nekvalitetno vreme provedeno u automobilu, zadimljene kafančine, niti lažni sjaj očaja. Neće mi nedostajati dostavljači koji donose upakovanu hranu iz restorana, pakete vode u plastičnim flašama, niti bageri i gradilišta na svakom metru grada.
Neće mi faliti prepuni autobusi, glad za uspehom u velikom gradu, ni obešeni izrazi lica koja me gledaju iz prepunih autobusa. Faliće mi pozorište, moj Zemun gde mi je porodišna kuća i pomalo Košutnjak. Kompenzovaću nezadovoljstvo branjem šljiva i uređivanjem moje bašte. Prijatelji? Ako su pravi, dolaziće, zavoleće selo. Brže će stići do mene, nego od posla do kuće.
SEKS I GRAD
Glupo mi je i da kažem da sam skoro sigurna da seksa ima mnogo više na selu nego u gradu. Zdrav život, razumete? Priča se da nam je grad bez seksa, mnogo potencijala, malo potencije.
Nego da se vratimo na moju jelku.
Rođena sam, kao što rekoh, neposredno pre Nove godine, a mama i tata su sve činili da se dva dana pre mog rođendana obezbedi velika jelka sa uvek ponekim novim ukrasom. Jelke su se kupovale ispred robne kuće Beograd u Zemunu. Kasnije sam saznala da je čovek koji je prodavao te preskupe jelke, popravljao kola kod mog oca, pa su one koje su preostale neprodate bile naše, da biramo koju ćemo.
Ukrasi koji su svake godine pristizali bili su poklon od mamine koleginice Mike koja je svake godine u svom prelepom stanu na Galenici imala novu dekoraciju, a prošlogodišnju prepuštala nama. I to sam naravno saznala godinama kasnije. Sve u životu je stvar perspektive. Galenika je tada za mene bila šta je nekome recimo vila u Monaku. Za mene je svaki stan sa kupatilom bio nešto velelepno.
Moji roditelji svečano obučeni 1981. godine, dok otvaraju Milion penušavo vino, sa doboš tortom na stolu, dok šarene lampice na jelci pulsiraju u ritmu Bijelog Dugmeta (Doživjeti stotu). Ja sedim na čelu malog stola ispred svećica i žmureći zamišljam želju. I eto – to sećanje će za mene zauvek biti slika srećne porodice.
Kada je Šarlot u seriji Seks i grad zbog promene vere u judaizam pristala da se odrekne novogodišnje jelke – ja sam zaplakala.
Cela ta scena gde ona kiti prelep bor u julu, u beloj tufnastoj košuljici, za mene je bila potresna. Ja jelku kitim u novembru. Uvek sa novim ukrasima, uvek sa istom euforijom. Ona stoji do Dana zaljubljenih, kao spomenik jednoj davnoj i divnoj porodici. Porodici koja i dalje živi, voli, daje. To impozantno zeleno drvo je sećanje i podsetnik na to da gde ima ljubavi i sloge, nema mesta za tugu, glad i nesreću.
Za sve godine sam naučila jedno. Moj život je moj i do mene je kako ću ga urediti. Možda će nekada biti pozajmljenih ukrasa ili jelka koja je kupljena ispod ruke, ali će svakako s ljubavlju biti ukrašena, i radošću obasjana. I, ako je neko pokušao da vas obmane pričom o tome kako su samo zidovi, skupe slike i brendiran nameštaj siguran put ka sreći, slagali su vas.
Kada su mi govorili da je lakše plakati u zlatu nego u blatu, poverovala sam. Međutim, postoji i treća opcija – smejati se i radovati sa onima koji vas vole i koje volite. Onima koji vam iz stare kutije dodaju ukrase, kao što se vi njima nekada davno stavljali flašicu sa mlekom u meke crvenkaste usne ili pomagali kroz život kada im je bilo potrebno. I, kada uključite treperave lampice u struju, i svi srećno izdahnu jedno ahhhhh – to je jedina sreća. Sreća porodice, prijatelja, roditelja.
Ne morate da mi verujete, ali ja sam bila sa obe strane. Malo sam gazila po blatu, malo hodala po zlatu. I kao uvek do nas je, nije kupatilo sve što sija.
