Da, mora biti da je užasno živeti u uređenom društvu, sa fenomenalnim zdravstvom i školstvom, sigurna sam da je grozno imati bar tri puta veću prosečnu platu… Ma strašno, plašim se da počnem da nabrajam sve strašne stvari iz dijaspore, jer ne znam ni jednu. Istini za volju, nemaju kafančine na svakom metru ulice, kao ni pušionice po kafićima iz kojih ljudi ispadaju kao iz prepunih autobusa. Jadni naši dijasporaši.
KAFANA
I pošto sam davno naučila da njima uvek fali, pljeskavica, kobasica i kiseli kupus, pravo sa aerodroma ih vodim u kafanu. Ne bih da reklamiram naša gradska dobra, ali u decembru biram ona koja imaju svoj parking! Probijam se kroz bogosloviju, ulazim na parking sa jednom jedinom željom… Da popijem čašu hladnog sivog pinoa. Pored mene je koliko se razumem Mercedes sa plišanom crvenom mašnom na haubi… Neka srećnica je dobila auto. Uvek sam na Instagram postovima viđala te grandiozne gestove pišanja po sirotinji, ali uživo mi je izgledalo presimpatično! Eto tu u mraku parkinga, pored mene stoji jedan lep gest pažnje. Za mene pokloni nikada nisu značili ljubav, osim ako su od roditelja. Ah, da razmišljam, možda je neki tata odlučio da obraduje ćerku…
Sedam u zabačeni deo lokala, jer znam da Bojani sa aerodroma treba koliko i meni do Beča. Kao što rekoh, dve reči, Beograd i decembar. Dok ostavljam jaknu pogled mi pada na sto do mog. Pored novogodišnje dekoracije sa crvenim svećama stoji ključ od Mercedesa, pored je ključ od Volvoa.
Za stolom sede dva mlada muškarca. Mlađi histerično kuca po ekranu telefona, dok malo stariji u poslovnom odelu, gleda u zavesu novogodišnjih lampica, vidno uznemiren. Flaša Ruinart blanc de blanc se tužno brčka u otopljenom ledu. U dosadi, čekajući gastrabajterku, ocenjujem hranu na stolu… Karpaćo sa tartufima, pljukanci u belom sosu, miks zelenih salata sa narom, i čini mi se file brancina. Post je počeo, a ovde imamo izgleda i vernika… Naručujem bocu sivog pinoa, dok pokušavam da ne čujem razgovor za stolom pored. Što više upošljavam prste kuckanjem na laptopu, to je glasniji prelepi i poprilično besan mladić do mene.
Kupuješ mi auto, da me častiš za njenu trudnoću? Kada si mislio da mi kažeš? Kada si mislio njoj da kažeš? Prvo sam čekao da se oženi brat, pa da dobije dete… Onda sam čekao da sahraniš tatu… Da otvoriš svoju kancelariju, pa da napokon tu aspidu ostaviš! Sada treba još i da ti krstim dete ili šta? Marko ja sam tebi odavno rekao da ću ja ubiti roditelje, ako saznaju da sam gej, moj odnos sa mamom se samo produbio posle tatine smrti. Jedino šta je želela je i da se ja oženim! Znaš da ne verujem u brak, ali nisam mogao više da izigravam budalu, pa i Sanji je već 37 godina, zajedno smo 7!
Marko gura ključ od sebe, sipa šampanjac, podiže čašu skoro pa prema meni.
Živeli za naših 7 godina, ah izvini sa mnom si 8! Ma u stvari, hvala ti za auto, a iz stana me nikada nećeš izbaciti, to je od danas moj stan! Pošteno sm ga zaslužio, jer JA sam bio ljubavnica sve ove godine! LJUBAVNICA!
A, Sanju puno pozdravi od mene i reci joj da sledeći put kada joj budu trebali modni saveti pita tebe, jer kako ono jednom reče, gejevi ipak imaju najistančaniji ukus. Na glas je izgovorio broj telefona, kao pretnju. Budeš li probao da mi uzmeš stan, pozvaću je. To reče i uteče.
Dok je oblačio svoj kašmirski kaput ispao mu je šal.
Podigla sam i dodala mu ga. U mom pogledu pročitao je podršku. Namestio je svoju uredno podšišanu kosu pa bez okretanja izašao kroz sporedna vrata. Kroz zavesu sjajnih lampica videla sam kako besno otkida plišanu mašnu sa haube, možda i čekajući da budući tata krene za njim.
Sedi i vozi Marko pomislila sam. Beži zauvek.
I tek tako, počela sam da brojim, koliko ih ja poznajem? Njih koji zbog mama i tata, uništavaju neke Sanje, pokušavajući da ponište sebe? Koliko poznajem onih koji su demolirali svoju dušu da bi plagirali projekcije roditelja, porodice i prijatelja. Koliko je dece koja su plod moranja, a ne ljubavi? A, pre svega koliko je teško živeti u koži koja je dobar broj, ali loš kroj? I šta kada šavovi krenu da pucaju?
Bojana ulazi euforična, praznično raspoložena, moje misli su za stolom pored. Primetila sam da je nekoliko puta pokušao da ga pozove, shvatih da je broj nedostupan, potom se brižno interesovao kako je buduća mama, pitao ju je da li će ići u subotu da se pričesti, jer je manja gužva… Kao i svaki brižan partner, Da li treba nešto iz prodavnice da ponesem, završio sam sastanak sa klijentom, krećem. Ovu rečenicu sam čula bar 1000 puta…
MAHOVINA
Nisam ni pokušala prijateljici da prepričam telenovelu kojoj sam prisustvovala, slušala sam kako je tamo negde u EU grozno, kako su cene previsoke, socijalni život nepostojeći.Ponudila sam joj logičnu opciju! Da se vrati! Da dođe i kao prava beograđanka uživa u blagodetima našeg grada. Glasno se nasmejala. Vratila bih se samo vikendom, kaže…Nakon prave srpske večere, krenule smo ka parkingu, pomislih na onaj broj telefona koji sam upamtila… Da li možda ja da javim Sanji, dok nije kasno? Levom nogom sam stala na stepenik sa mahovinom, izgubila sam ravnotežu i svom težinom tresnula dupetom o ledinu. E, tako ti i treba Jasmina!
U se i u svoje kljuse.
Uostalom i ljubavnice mojih bivših su dobijale kola sa mašnama, putovanja, nakit! I da mi je neko javio da sam Sanja, ostala bih čekajući kesu iz prodavnice. Bar sam za naučila da izbegavam klizav teren.
Foto: IMDB
