Što je glava praznija, to je bezobraznija! ta rečenica mog oca mi se ovih dana konstantno vrzma mislima. Tužna sam, tužni smo svi, nakon tragedije u Novom Sadu, različitih glasova koje slušam, besnih, tužnih razočaranih i poprilično depresivnih, čuvam ovu glavu.
Jednu jedinu koju imam i koja ne sme postati bezobrazna. Da li nas društvene mreže odvajaju, razdvajaju ili izdvajaju? Da li se snaga volje potroši u postovanju svojih misli i ljutnje, pa kada otkucamo par rečenica na našem profilu, smatramo da smo učinili dovoljno? I pre svega, da li su oni koji to nisu učinili, učinili nedovoljno? Nedovoljno KOME?
Parfem, biftek, smrt
To bi bio redosled postova na mom profilu tog tužnog dana. Ne, ja zaista nemam obavezu prema političkim strankama, prema kojekakvim udruženjima, čak ni prema klijentima. Niko me ne drži u šaci, shodno tome, slobodna sam. Šta je cena slobode? Istini za volju ne znam ni sama. Da li manje posla, ali više mira, da li manje tapšanja po ramenu ili poziva na evente i dodele nagrada? Iskreno ja moje nagrade ne držim na policama, sve i jedna su žive, zdrave i razgovaraju sa mnom, zdrava porodica.
Da se vratim na zahteve skrol publike, koja smatra da ima pravo da SMATRA. Influenseri su marketinški alat 21. veka, svako u svom domenu, servira sadržaj za koji je profilisan. Hrana, zabava, piće, neki drugi modu, parfeme, kozmetiku, treći neki miks svega… Naravno, postoje profili koji se bave isključivo temama nacije, sadržaja koji je informativan, edukativan, a kao takav ponekad (često) i uznemirujući. Dakle primetih da je došlo do jasne osude, zbog jasnog i glasnog NEOSUĐIVANJA određenih ljudi nakon pretužne tragedije? Za vas koji ste se rodili posle 2000. obavestiću vas da smo MI, igrali kolo na Brankovom mostu dok su nas bombardovali, prali smo kosu vodom iz flaše i živeli u podrumima kao pacovi! Nismo imali ekran ispred kog smo seli i bili jako ljuti online, a uživo bockali biftek i čekali da nam neko pomogne. Taj neko smo iskreno uvek bili mi!
Instagram revolucionari
Ne znam koliko Če Gevara poznajem lično, ali instagramskih previše. Da ne generalizujem, 5% su zaista revolucionari, ostali zbog lajka i klika motaju istu priču, kao majstor kablove u nedogled. Zašto je to posebno smešno, pa zato što jeste smešno! I čekajte, ja ovde nikoga ne pozivam na revoluciju, naprotiv, samo vas molim da nas koji smo zaista učestvovali u istoj zaobiđete sa tipkanjem u koja verujete dok vam neko ne isključi struju, pa nemate čime da osušite kosu. Nama koji smo kupovali hleb na foru, a benzin sipali iz plastičnih flaša je malo neprijatno… Možda bi vas kupovina hrane u Segedinu zanimala više, ili šverc pelena iz Rumunije? Ne znam zašto baš ja moram da podsećam na sve to, ali izgleda da je i dalje najlakše osuđivati druge? A, sve vreme vas učim da to ne radite!
Niko od vas neće ni jednim tekstom ni postom, osudom ili pohvalom promeniti ono šta neko misli.
Homosapiens, ponavljam, znači svesno biće! Svako od nas zna dobro šta misli u skladu sa svojim načinom života i socijalnim i radnim okruženjem. Naravno da nisam nekada davno i nekoliko puta skorije, pročitala Čujte Srbi od Arčibalda Rajsa, nekada bih se možda i upecala… Pre svega ja vam svima preporučujem da prvo više čitate, a manje pišete, jer pisati zarad pisanja, je kao hodati nekuda radi hoda, a bez cilja.
Znam svima vam je dosadilo i da hodate.
Objašnjenje je u prethodnoj rečenici. Ne bih da ovaj tekst dobije nedajbože političku konotaciju, jer zaista to nije. Za taj posao ja želudac nemam. Elem, što se tiče politike, glasam redovno i volim moju zemlju, poštujem njena obeležja i verovatno sam jedina kuća u mom kraju koja drži zastavu i van državnih praznika.
Ne bih volela da moja deca žive drugde, osim ako se ne zatelebaju pa zbog ljubavi odu daleko od mene. I sve ovo pišem, ne radi pravdanja, nemam kome, a ni zbog čega, već da vas podržim u samosvesti! Za sve je neko kriv, to je jasno, ali ponoviću krivi smo pre svega MI! Mi očekujemo, ne dobijemo, negodujemo, ućutimo, zaboravimo.
Primer i pravilo
Kao što rekoh ovo nije politički tekst. Nekada, sada već davno, zaživeše online magazini. U početku bili su mi poprilično zanimljivi, jer napokon ću čitati nešto i na našem maternjem jeziku! Svakako me je dosta njih pozivalo za saradnje, većini sam se odazivala, što bi rekli advokati pro bono. Pisala sam jer volim da pišem, naivno (tada) ne shvatajući kako to uopšte funkcioniše. Slabo sam se razumela u lovu, uvek sam se ložila na LOVE.
Piši Jasmina, bitno je da se čita(š)!
To što su oni zarađivali na klikovima, od klijenata i marketinga, meni je bilo potpuno nepoznato! Zvučim vam naivno? Pa iskreno nisam znala da bitcoin vredi 80.000. dolara, a mogla sam da ga kupim za 30 dolara, DA SAM ZNALA.
Moje neznanje ipak me nije odvojilo od mog čitanja energije ljudi. Da, to se zove pronicljivost. Kroz posao sam upoznavala razne ljude, i uvek su mi oni na prvu bili kako se ispostavilo pravi izbor. Neke koje sam stomakom zaobilazila revolucionarno su pali, moralno i poslovno! Solarni pleksus vas ne laže! Neko bi izveštačen osmeh, slatkorečivost i sjajna obećanja nazvao poslovnom taktikom i pravilom? Te kako bi neko rekao banalnosti, kasnije dovode do neprijatnih situacija i zategnutih odnosa. A, ponekad i do Pozvaću advokata. Ne padajte na iskežena 32 zuba u vilici, jer kao i poštenje ili neprimetno neki fali ili su veštački! Ne postoje banalne situacije, iza njih se krije uvek nešto jako bitno!
Koreni i korovi
Kada sam naivno, ali hrabro, preuzela tatinu destileriju, imala sam dobar osećaj. Osećaj ponosa! Žena koja pravi rakiju, ona koja će biti prva u nečemu…
Ona koja zna gde su joj koreni!
Sačekalo me polje puno šljiva za branje, zemlja koja ulazi u nozdrve, neposlušni radnici, kašnjenja na sve strane. Sela sam na stepenice u sred Gornje Kordince i plakala! Ne pred kamerom telefona kao što rade influenseri, već onako pravo, kada dobijete jedan gradski nervni slom u sred sela. Selo je surovo, poljoprivreda je surova, neizvesna i gruba! A, ja sam jedna obična beograđanka međ’ šljivama.
I nisam odustala, nisam ispisala 20 storija kako je život nepravedan i nepredvidiv (zamislite).
Uzela sam stvar u svoje manikirane ruke i izborila se, pre svega sa sobom, a potom sa korovom! Jer, šta bi mi pomoglo? Da li bi moji pratioci došli u Gornje Kordince, da zajedno beremo šljivu, da li bi mi poslali nove radnike? Da li bi moje slinavljenje pomoglo, meni ili vama? Teško. Sav korov koji se motao oko nogu uklonila sam. Malo sam uprljala ruke, nije bilo prijatno, ali korov je gadan kada se zapati.
Ah, shvatili biste da svi imamo probleme, da smo u istom sosu?
Bilo bi vama lakše, jer je meni teško? Mislim da ne! I zato, poštedimo jedni druge patetike. Svi bijemo svoje bitke i to je tako, ali ako ne mogu da vas oraspoložim dobrim receptom za proju, parfemom za poklon za novogodišnje pranike, idejom za neki lep kratak put ili novom H&M kolekcijom, zaista vas neću trpati u mrak mog uma, jer ni u vašem ne sijaju zvezde! Da li smo svi od krvi i mesa, da li svi kao i sam car na jedno mesto idemo golog dupeta, da li vam treba dokaz ljudskosti? To svakako neće biti ono šta ću vam staviti na moje društvene mreže. Jer odgovor na sva prethodna pitanja je DA.
Kratko pamćenje, koje ja nemam, će nas sve skupo koštati. Ali, ja nisam ona koja će bilo koga osvestiti, to jednostavno morate sami.
