E, sad kada sam već napravila uobičajeno neskroman uvod, vreme je da se posvetim suštini?
Izgleda da me spisateljski dar nije napustio. Imaćemo sva tri dela pisanija.
Pre ne tako mnogo vremena, nakon nekog teškog radnog dana, zasela sam kod jedne od onih gorenavedenih prijateljica. Grickale smo sir, pile vino i bodrile se kako treba zasluženo da odemo na Ada Bojanu. I kao i obično, odnekud se pojavio virus… Virus sa crnim podočnjacima, spuštenim ramenima, spreman da zarazi sve. Da, svi kroz život susretnemo raznorazne energetske vampire. Njih odstranjujemo jasnim stavom, drskim ponašanjem ili eksplicitnim: „Ne želim te u svojoj blizini.“
Ovo je nešto drugo. Možda bi u budizmu takve nazvali „ljudi sa teškom aurom“, u nekoj drugoj religiji „zaposednuti“, a u mojoj su jednostavno osobe iza kojih se pali tamjan i bela žalfija istovremeno. Ona je naravno prevarena, jer bože moj, ko u Beogradu još uz pare nema bar jednu nesrećnu suprugu, razmaženo dete i bar jednu psihotičnu ljubavnicu koja sa punim pravom smatra da njoj pripada uloga „njegove najveće ljubavi“? Nakon sad već dužeg razgovora u kom ne želim da učestvujem, ali sam zaražena i ne preostaje mi ništa drugo, do da klimam glavom i razumem.
Ipak ništa ne razumem!
Školovana, nezanemarljivo lepa, finansijski izuzetno obezbeđena, ostvarena kao majka i poslovna žena, ona živi u paklu koji je sama skockala. „Nikada mu neću oprostiti, svaki dan će iskijavati to šta je uradio, razvesti se neću nikada!“
Slušam ove reči i razmišljam koliko smo mi sposobni da sebi zavrćemo vrh noža u stomaku, zarad osvete? Jasno mi je naglasila, da su sve stekli zajedno i da ona ne namerava da se odrekne bilo čega… Ok, ali odrekla si sebe! Izgledaš kao zombi, oblak tuge i nemoći lebdi oko tvoje lepe glave, nemaš miran san, nemaš miran dan… Živiš u krugu, osude, nepoverenja i osvete. Ne želiš da oprostiš, da se ne bi osećala manje vrednom, a istovremeno si se prodala? Bez uvrede za seksualne radnice, ali ako je jedini razlog ostajanja u takvom braku novac, koja je razlika? Prostitutka svog klijenta ispraća sa osmehom na licu, a neka žena svog supruga sa suzama, jer je na sebe stavila cenu? Ako ste već na sebe stavile cenu, zašto se zbog toga osećate loše?
Smejte se, radujte se, imajte prijatelje, ljubavnike, drugarice, izabrale ste da sačekate da ostare i da se smire, da padnu na vaše jasle „jer nikom nije gorela do zore“, odlučile ste da sačuvate tradicionalnu porodicu, jer „pa ko ne vara ženu“. Zašto ste onda sive u licu? Zašto ste sve do jedne izvadile štitnu žlezdu, zašto se lečite šopingom i uspavljujete ksanaksom i crvenim vinom? Zašto uopšte smarate druge nesrećom koju ste izabrale same?
Da borila sam se sa preljubom, borila sam se kao lavica
Onog momenta kada sam shvatila da nije do preljube, nego do nemanja ljubavi – skromno sam se povukla. Niko nije bio kriv, niko me nije ponizio, povredio ili stavio cenu na mene. Sve sam to mogla uraditi sama – ali, nisam. U jednom srećnom momentu, kada se već uhvatila krasta na mom ožiljku na duši, posumnjala sam da je on ponovo sa njom. Tog trena sam znala da je kraj, da ja ne umem da živim za fragmente i da ću ceo život bit siva protuva koja kao sitni lopov gleda preko ramena. Nisam sitna, a još manje sam kradljivica. Stidela sam se njegovog postupka, osećala sam se žigosano. Pravdala sam sebe kod drugih, za nešto što nije moj greh, jednostavno – izdržavala sam tuđu kaznu!
