Journal kolumna: KRČAG
Leto polako, ali kao i uvek sigurno želi da ode. Greje sunce i dalje, lubenice su još uvek na uglovima većih ulica po gradu. Breskve meke i sočne kao zalasci na moru, podsećaju da je ostalo još malo. Još malo sočnog poljupca, grljenja sa prijateljima pri izlasku iz kafane, hladnog vina vešto pomešanog sa kiselom, znoja koji nam ne smeta jer nije iz teretane. Ostalo je još malo do škole i mejlova poslovnih saradnika sa neslavnim početkom: Poštovani, nadam se da ste se odmorili. Nismo.
Ali, ko nas pita? Leto ne sigurno. Navikli smo na najtoplije leto ikada, baš kao što nikada nismo na sneg je iznenadio putare u Beogradu, kao da živimo u Kaliforniji? Ali, eto, to je leto. Uvuče te u svoje jezgro topline, ušuška te u bašte i deljenje poslednjih maligana sa prijateljima, obraduje te dolaskom onih naših iz dijaspore.
A, onda ti samo kaže: Ćao, vreme je za kuvanje paradajz soka, pakovanje školskih ranaca i zevanje kroz kišom okupan prozor u saobraćaju. Vreme je za zbogom. Ja uvek kažem kao onaj jedan bivši koji se uvek vraća.
Bivši
Kroz život, koji je bar u mom slučaju bio poprilično turbulentan, shvatila sam da:
- Nema pravila
- Sve šta su nas učili najčešće je pogrešno
- Tuđa ruka svrab zaista ne češe
- Učimo najbolje u svom bolu
- Koji prođe
- Vreme leči sve (osim smrti bliskih osoba)
- Krčag koji se slomi, može da se zalepi (vezano za br. 2)
Koliko ste puta rekli: Nikad više. Nikada više neću piti votku. Neću ući u onu kafanu gde me konobar pokrao. Neću dozvoliti da me drugarica uvuče u razgovor o bivšem. Neću se javiti na poruku bivšem. Kao i obično, nikad je strpljivo čekalo iza ugla.
Zašto su nas sva ta nikad sa osmehom i zagrljajem napravili na čudesne mazohiste? Kako nas samo jedna poruka toliko omađija i raspameti? Zašto mislimo da će ovaj put biti drugačije? Da li postoje pravila ili su nas slagali? I da li sam ja izuzetak, a ne pravilo?
Pravila
Pravilo je da se leti jedu lubenica, breskva i dinja, na proleće trešnja ili na jesen kruška i šljiva ili grožđe. Ali, eto zime, tada je daj šta daš. Jedemo voće iz raznih hladnjača, plastenika i zamrzivača. Nema sveže, daj ono šta ima već davno ubrano. Ja bivše i njihove povratke najčešće vezujem za taj period emotivne zime kada je baš to daj šta daš. Naravno, to nije pravilo. Ili jeste?
Takođe, pravilo je da kada se bivši posle nikad pojave, prijateljice taj svrab ne žele ponovo da češu, jer su nokte otupele na vašim leđima. Prosto više ne znaju da li pričaju sa zidom ili bićem koje ima nešto u toj ukrasnoj tintari.
Da li je moguće da si toliko glupa? Zašto misliš da će ovaj put biti drugačije? Koliko puta treba da te povredi? Nemoj posle da me zoveš plačući.
Međutim vi znate, baš onu prijateljicu od prijateljicine prijateljice, koja je nakon petog pomirenja, a dvadesete terapije, promenila sebe. I to je bilo to. Ona je promenila SEBE. Nakon toga, i on se jednostavno promenio i venčali su se. Nikada tako srećan brak niste videli. I niste, jer reč brak i sreća ne idu ruku pod ruku. Ne, ne želim da vas rastužim. Jer, ako ste srećni, ne verujem da ste srećni jer ste u braku. Tačka.
I znate, uostalom, još bar pet prijateljicinih poznanica koje su sa bivšim našle srećni zauvek život. U suštini ne znate ništa. Ali baš to šta ne znate vas vozi.
Vožnja
Keri je od novinarske plate imala orman Onazisovih supruga, socijalni život Paris Hilton i pre svega vremena da sa drugaricama svake nedelje ode na branč i ispija koktele dok dušu ostavlja na listu salate zbog, bivšeg. Ok, nisam naglasila, a bitno je. Uvek je to jedan bivši. Priznajte. To je onaj sa kojim vam je mentalni seks uvek bio bitniji od klasičnog. Onaj koji vam je prvo ušao u mozak, pa tek onda u srce i to je baš onaj koji nikada ne stari u mom slučaju nikada ne zastareva kao slučaj ubistva. Pa, kada vratim film unazad, koliko puta me je ubio, dobro sam zaista živa.
Da se vratim na našu najpoznatiju nepostojeću kolumnistkinju Keri. Ona nam je u antibajci kroz vek pokazala da pravila ne postoje. Naravno, Zverka je krepao na nekom bajsu kada se napokon udala za njega. Ali joj je bar ostavio kapital, da zaista u jeseni svog života može da se vozi taksijem po Menhetnu i penzionerski jede u Magnoliji kapkejkove od ne znam koliko dolara, jer više zaista nema za kim da pati. Taman kad smo oplakali nesrećan slučaj, sa rezervne klupe vratio se cmoljavi Ejdan. On vam je onaj lik, koji kao najbolji drug koji je zaljubljen u vas ima ponašanje psa ptičara, koji na pištaljku dolazi ka nozi. Dosadno, zar ne? Da li ste imale i Ejdana? Ja jesam.
Voze nas ideje, sećanja, možda i želja da nakon svih uspeha u životu samo nismo upisale vratila bivšeg koji sada umire za mnom. Naglasiću, to je uvek samo jedan bivši.
Krčag
Krpila sam ga, vrlo uspešno, nije puštao vodu, naprotiv, drži je i dalje. To nije bilo ni do terapije, ni do njega. Jednostavno, naš krčag je pucao zbog potpuno pogrešnog tajminga. Trebalo nam je vremena da sve šta sipamo u njega bude čisto, da mi budemo okej sami sa sobom.
Najbitnija je procena. Proceniti materijal koji treba okrpiti. A, provereno pravilo je da to nikako ne bude onaj jedan bivši. Taj bi vam sigurno krepao na bajsu. Vraćala sam se. Ali, tom jednom nikada.
