Vratilo nam se proleće u grad.
Opet se svi smeju, bašte su pune žamora i poluposlovnih razgovora. Tako je to u nas Srba, pola posla se završi za kafanskim stolom, a druga polovina ona manje bitna telefonom. Jeste takvi smo, pa ko to misli da može da promeni, evo neka izvoli. Takođe smo poznati po kukanju. Pitam se, da li mi kukamo preventivno protiv uroka ili iz navike, jer jasno je da ovako kukajući narod zaista ne živi tako kako se predstavlja.
Evo primera radi, sretoh dugogodišnju poznanicu u marketu. Kosa isfenirana, nokti tip top sređeni, stil beogradski neprikosnoven, lice kao u tinejdžerke, korpa puna, znam da ima dobar i zahtevan posao.
Kako si Miro? i tek tako stigosmo i do dementne mame, razmažene dece, muža koji želi sam sa drugarima na rafting Tarom, spremačice koja je slomila nogu, a bogami i pas ima upalu uha. Gledam ženu koja blista, ali iz njenih usta izlazi kuknjava, kao da sutra odlazi sa planete zauvek. Neko ko ne zna za jadac, bi se možda i upecao, ali JA ZNAM!
Mi smo takav narod, kukaj, da ne bi zaista zakukao.
I eto, dal iz navike ili protiv uroka, mi Srbi samo kukamo. Kada je sunce, prevruće nam je, kada se otvore prozori ubiće nas promaja (kažu da samo u Srbiji promaja ima smrtonosne posledice). Kada pada kiša gužva je u saobraćaju, kada je suša, nećemo imati šta da jedemo. Kada ima posla premoreni smo, a svi kasne sa plaćanjem, kada nema posla. Kriva je država, a ljudi odlaze iz zemlje da se zaposle u dijaspori. U svakom slučaju mi uvek, ali zaista uvek kukamo.
Takođe smo poznati po nepraštanju uspeha.
Kada neko koga znamo iz rane mladosti uspe, to nikako nije razlog za tapšanje po ramenu i podršku. NE! Lavina objašnjenja o iznenenadnom uspehu sadržaće najčešće: Pomogao mu je tata. To je preko veze. Da mu nije bilo tetke… Uh uh da ga ti znaš iz školske klupe sve bi ti bilo jasno,. Bolje da ne pričam kako je stigao tu gde jeste… I ostale mudrolije našeg naroda.
Dakle, uspeh praštamo teže nego sve ratove i progone!
Ne volimo da zalazimo dublje u analizu nečijeg prosperiteta, jer će nam se možda svideti ta osoba, pa ćemo nedajbože čak biti motivisani da se pokrenemo i priključimo uspešnom timu! Nikako, mi volimo da kada sine sunce, začkiljimo na jedno oko, zakukamo kako smo zaboravili naočare za sunce pa sada moramo za zrikavimo. Takođe uz skupo piće ćemo popljuvati svoju firmu u kojoj nam je mala plata. Šefa obavezno, jer kakav šef takva i firma. A mi bismo to sve mnogo bolje, ali nas nije zaposlio ni tata ni stranka. Zato mi sedimo u kafiću i pričamo o čemu nam se priča.
Takvi smo, a takvi ćemo i ostati.
Zašto menjati ono šta ne valja. Kada nama tako jedino valja, a pre svega to je radi uroka. Kukaj da ne zakukaš. Stavi kamen u cipelu, ali pazi i da te ne ubije promaja. Tako sam i ja postala jedna od NAS. Pošto ne umem najbolje da se opišem, rekla bih da sam mesecima unazad kada nema posla, dramila, kada ga ima previše dramila još glasnije. Takoreći postala sam moja baba Stevana, nezadovoljna radi zadovoljstva! Da, ja svakako radim previše, imam previše obaveza oko potomaka jer sam samohrana majka, ali da li me je neko terao da kupim psa? Da li je neko zahtevao od mene svaki dan kuvan ručak ili opeglanu belu posteljinu na tri dana? Da li je ikada iko rekao da u vazama mora biti buket svežeg cveća ili činijice pune bombona, keksa i voća? NIKO!
Pa zašto onda Jasmina?
Daljom analizom nas ili sada već i sebe, dođoh do razloga hroničnog nezadovoljstva. Uzori! Ugledasmo se na one kraj kojih smo odrasli, kao i oni sami, a to sam nazvala, loš niz dugogodišnjih KUKAČA. Kada sam bila mala, mama je stalno ponavljala kako je radno vreme od 6 do 14, nehumano! Ustaje se u 4.30, jer ja moram biti u vrtiću do 5.30, a ona u Teleoptikovoj kancelariji sa otkucanom radnom karticom tačno u 6! Potom mene preuzeti, pa skuvati ručak i obaviti ostale domaćinske poslove. U to vreme verujte bilo ih je mnogo. Svakako nije imala ni spremačicu, a ni mašinu za sušenje veša! Ok, dakle nehumano.
Kada su nakon dugo godina, radno vreme promenili na humano od 8 do 16, nehumano je bilo to što se ručak spremao dan ranije jer bi u ovom humanom slučaju, porodica faktički večerala? Ok, opet ne valja, zar ne? I tako sam ja naučila da nikada ništa nije dobro, pa čak i kada je dobro. Nekada se ulje, brašno i ostale ostale namirnice plaćalo sećam se nekim tačkicama, osnovne životne namirnice su redovno bile u deficitu, pa su svi kukali kako je to strašno! Potom smo nekako došli do velikih količina raznolike ponude. Shvatili smo da je sve skupo, pa eto logično nema se para i šta nam sada znači sav taj luksuz koji dapače ne možemo da imamo? Malo po malo, u svaku poru mog bića uvukao se sindrom hronične kukačice. Avaj…
Preksinoć sam bila na predivnom eventu.
Nisam očekivala bogzna šta, pogotovu ne prosvetljenje! Posao mi je takav da često posećujem korporativne događaje, a ovaj nije trebao biti poseban. Osim što jeste. Mislim, da se ne zanosim, Glo event, malo se promuvam, isćaskam sa poslovnim saradnicima. Slikamo se sa novim aparatom, popijemo neki prosseco i laku noć radni premoreni narode. Na scenu je nakon par poznatih voditelja i direktora izašla Lepa Brena. I šta je to posebno pitate me? Iskreno na današnji dan ću reći, SVE. Bila sam jako mala kada mi je ujak kupio gramofon! DA, gramofon je u to vreme bio luksuz kakav ne možete ni da zamislite! Kuća sa telefonom, gramofonom i automobilom je bila jasno jedna bogata kuća.
LEPA BRENA.
Dakle uz moj prelepi mahagoni gramofon sam dobila i ploču Lepe Brene. Da sada ne dužim, ali ja sam sada zrela žena, ispred mene je ta ista Lepa Brena. Ne bih o njenom izgledu, koji je sjajan. Ni o glasu, koji je isti i nakon četrdeset godina! Ja bih o njenoj energiji. O limunadi koju pijucka između pesama. O strasti sa kojom izvodi pesmu koju je otpevala više hiljada puta, a peva je kao prvi put. Ja bih o tome šta znači biti profesionalac. Možda najpre o tome koliko je rada i truda iza nje. A da li je rekla da je umorna za još jedan nastup? Da li je nakon milion izvođenja poželela da ode na zasluženi odmor i iz daleka se divi nekim novim Brenama. Ne, odlučila je da traje!
Bez glasnih komentara, skandala ili pompe. I zamislila sam se. Sutradan sam imala, po mom mišljenju previše posla od ranog jutra. Imala sam i obaveza oko dece, trebalo je takođe da stignem i do roditelja. Ovog puta, nisam otrčala kući u strahu od ranog ustajanja, ostala sam do poslednje pesme. Uživala sam sa prijateljima koji su napravili predivan event. Smejala sam se uz dobro piće i razmišljala da prihvatim i dva nova posla. Odjednom sam shvatila da ne želim da me žulja kamen u cipeli. A ni da me ubija promaja, ne želim da tugujem da bih bila srećna. Pre svega ne želim da budem kukačica!
Jer, ako može Brena mogu i ja!
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Foto: @lepabrenaa
