Nekada davno sam gutala prve sezone SATC serije i verovala da zaista može da novinarska plata jedne zgodne kolumnistkinje pokrije život na Petoj aveniji. I ne samo život već luksuz, luksuz slobodnog vremena, ispijanja koktela sa prijateljicama svako veče, haljina direktno sa revija u Parizu i cipela koje se greju u nikada upotrebljenoj rerni naše omiljene kolumnistkinje dvadesetog veka.
Pričamo o vremenu kada su te iste cipele zaista koštale pet puta manje nego danas, ali sto pari istih je ipak nešto što ćemo kasnije shvatiti nemoguća misija, osim ako niste vlasnik Vogue magazina.
Naravno taj fenomen smo odavno obradili i nakon svih analiza i prihvatanja da je sve to bila samo jedna kvalitetna moderna bajka, beg od realnosti, pre svega sigurna kuća svih solo devojaka i žena na svetu. Ostala su neka druga pitanja.
Sinoć sam jednostavno kliknula na SATC prvu epizodu prve sezone.
Kažu da neke knjige potpuno drugačije deluju na našu psihu u zavisnosti u kom periodu života ih čitamo, ali to izgleda važi i za serije. Tvrdim da je ova serija mnogima donela više štete nego koristi, jer smo je gutale upravo u pogrešnom stadijumu emotivnog sazrevanja. Da, zvuči kao da pišem o nekom edukativnom sadržaj sa NatGeo kanala. Međutim, svi koji jesmo ovu seriju pogledali (naravno, i po nekoliko puta) znamo da smo iz nje učili. O tome kako je samoća strašni bauk koji nas sačeka u uglu sobe kada sami ustanemo iz kreveta. Da je najbitnije dejtovati što više ne bi li napokon nabasali na pravog partnera. Koliko je bitno imati gej prijatelja, jer oni uvek imaju vremena i živaca da slušaju o našim propalim vezama, dejtovima ili traumama od starenja. Vežbali trčanje u visokim potpeticama na jutarnju kafu sa prijateljicama, potpuno sređene jer nikada ne znaš kada ćeš upoznati njega. Godine su standardno bauk, to nismo morale da učimo, to znamo. Takođe smo učile i o neodustajanju od onog toksičnog dase, koja nas i hoće i neće. Neću odvajati junakinje, jer ono šta je ostalo urezano od svake ponaosob, je strah od samoće.
Svaka na svoj način nam je školskim primerima u amanet ostavila nimalo feminističku poruku, bolje i sa ćelavim malim dlakavim advokatom, nego sama.
Ona koja je volela seks više od života je, reći ćete, živ dokaz samosvesne žene sa muškim mozgom. Greška! Ona je živ primer straha od samoće. Naravno niko nije očekivao da ćemo od fiksnog telefona ubrzo imati video pozive, četovanja sa osobama koje nikada uživo nismo, niti ćemo ugledati, niko nije očekivao da ćemo postati generacija koja se upoznaje, a nikada ne upozna. Polako, tiho, podmuklo, kao i svaka opasna bolest u naše živote se uvukao sistem mreža koje su nam omogućile da zauvek budemo usamljeni u lažnoj ideji postojanja zajedništva.
JA
Niko se te samoće nije plašio više od mene. Iz brakova sam ulazila u veze, pa u nove brakove, pa veze. Svaki put grčevito držala kule od peska pod kontrolom, talas koji mi ošteti neki deo kule, ponovo sazidam, sipam malo vode i izgletujem. Nikako nisam kapirala, da sam iz materice izašla sama, da sama dišem, hodam, radim, stvaram. Lakše je u dvoje? Da tako sam mislila, sa nekim popiti kafu, otići u pozorište ili na večeru, more, planinu. Naravno, osim, ako nisam ja ta koja sve to mora prethodno da organizuje, a onog kom talasi stalno ruše po jedan deo, ja lopaticom i kanticom popravljam. Nisam umela da budem sama. Makar neka poruka na WhatsApp-u, jutarnji seks pre posla ili bar poljubac posle bioskopa? Da, osim što sam ja sama morala da zakažem i večeru i putovanje i bioskop. Sama.
TI
Bar imaš nekoga. Rečenica koju sam toliko puta čula da sam u nju i poverovala. Jer, zaista – laž ponovljena mnogo puta postaje istina. Ne, ja zaista imam samo sebe! Jer sve radim sama. Namerno vam ponavljam istu rečenicu. Napokon treba da poverujem(o) u nju! Ako, sama sipam benzin i plaćam ga, svoje račune, letovanja, zimovanja i kratka putovanja. Vina koja pijem, hranu koju ja kuvam. Ako sama odlazim u nabavke i pijacu, organizujem soaree za prijatelje, vozim automobil na servis, bavim se decom iz prethodnih brakova i vodim svoje dve firme, pa kako ja onda imam nekoga? Imati figuru za pomen pred prijateljima, na slavama i krštenjima, a sama sam? Sjajno zar ne, skoro pa epifanija.
ONI
Koji žive na društvenim mrežama su za mene najveći plašitelji. Upoznala sam čoveka. Da uživo od krvi i mesa, lep je, visok je, nije mlad i vrlo uspešan u svom poslu. Jako mi se dopao. Instagram je moj posao, moj izvor modnih informacija i jedini način da vidim kako Miličina beba u Njujorka brzo raste. Imamo mi i WhatsApp, ali volim taj lepši deo stvarnosti mojih prijatelja da vidim i na Instagramu. Na Instagramu je sve nekako lepše. Zar ne? Naravno, sva nova poznanstva se završavaju sa hajde da se zapratimo i da, zapratila sam ga i videla da prati 4000 ljudi. Iste sekunde mi više nije bio ni visok ni lep, a još manje uspešan. Izvinite, ali ko normalan uopšte ima vremena da se bavi sa 4000 živih duša, ako nije vlasnik samog Instagrama. Pobegla sam.
SVI
Mi imamo potrebu da živimo u predstavama koje su nam režirali, jer jednostavno toliko nam je toga pogrešnog usađeno da se plašim da počnem da nabrajam. Od mojih omiljenih najneomiljenijih je pa da ti bar neko doda čašu vode u starosti. Ha-ha-ha. Da, sigurno treba da trpim morža dvaes’ godina, da bi mi dodao čašu vode. Neka, ipak ću ja sama sebi sipati šampanjac. Ulagati sebe u neki projekat, jer, zajednički život to jeste, ako je pogrešan, žao mi je što ću to reći, ali to vam je kao kada uđete u pogrešan voz, svaka stanica je pogrešna!
Nemojte biti svi.
Ili još bolje – nemojte biti ja, verovati da se može fingirati partnerstvo, jer zaista ne može. Uradila sam lifting srca. Zategla sam ga, podmladila i obećala mu da ću ga negovati. Moje srce i ja smo zajedno i zaista nam niko ne treba. Šetamo ujutru po Košutnjaku, ustajemo odmorni, u uglu sobe nije samoća nego gramofon. Pijemo baš dobra vina, družimo se sa nekim super ljudima. Malo treniramo, malo radimo, jako malo se nerviramo. Tek sam ga zategla, hoću dugo da mi traje. Više se ne trošimo na druge koji ne kucaju u našem ritmu. Moje srce je napokon zavolelo mene, a i ja njega. Ne dam ga više sebičnim nedoraslim Petar Pan likovima, Instagram frikovima. Ma, posle ovoliko godina poklanjanja, ne dam ga više nikome. Moje je, sama sam ga opravila i neće ga niko više slomiti. Moje srce je od sada moje. A što se te neke fame oko samoće tiče, reći ću samo jedno.
