Oktobar je kao neodlučna žena. Možda da, možda ne.
Ranom zorom vam treba bar sako preko košulje, čarape uz mokasine, ili 10 dena hulahopke ispod kratke suknje. Već oko podneva bi čak i kupaći bio dovoljan, a kako sunce zalazi eto nam i kiše. Dakle, poželjna je kabanica, kišobran ili kesa iz marketa preko tek isfenirane kose. Ako ste od onih privilegovanih, pa imate vremena i mogućnosti da posetite i pijacu, onda vam je pogled na tezge sa cvećem već dovoljan da shvatite da je oktobar.
Ruže su sitnije i zagasitih boja. Lavande nema ni u tragovima. Lizijantusi izgledaju baš kao i moje lice, umorno. Ljiljani su uvek tu da nas podsete na stabilnost, ali i problem. Njihov tučak mi je upropastio bar deset belih lanenih stolnjaka. Ja suncokrete ne volim – oni me nekako čine depresivnom. Kupus je već nekako došao na pijedestal tezgi, paprika je na drugom mestu, a jabuke blistaju kao ružne Pepeljugine sestre, prisutne samo da podsete da postoje. Ono čega se sećamo sa setom su jagode, breskve, smokve.
Uzimam kilogram tetovca (iako ne znam da ga skuvam), ljutu papriku, luk i dva kilograma šljive čisto iz poštovanja prema oktobru. Knedle sa šljivama su moj recept za sreću. Da, kupujem pasulj, ali ne umem da ga skuvam. Ja, koja umem da napravim prepelicu u medu, nikada nisam naučila da skuvam jelo prosto kao pasulj.
Kiša počinje da sipi, moje vešto izvučene neobavezne lokne poprimaju izgled livadskog strašila. Zovem mamu. Proći ću na par minuta do tebe, jede nam se pasulj.
Ljubav
Moja mama nema dovoljno slova ni na jednom papiru da bi bila opisana – ja to tvrdim. Nema ni dovoljno tastera na tastaturi da bi bila otkucana. Još manje jezički korektnih termina ili vremena, jer ipak mi smo zajedno onoliko vremena koliko njoj biološki ne preostaje, a meni ostaje. Nepravedno, zar ne?
Da, tu je i moj tata, koji i dan danas tvrdi da je baš njegov pasulj najukusniji, iako ga nikada niko nije ni probao ni video. On je takođe uz mene, evo, ravno 47 godina. Ja imam one roditelje pred kojima ne moram da stojim mirno, jer znaju da sam potpuno nemirna, koji su odrasli uz mene dok sam ja rasla pored njih, udavali me i razvodili, dojili i porađali. One koji su slušali i gledali u mene, a ne u telefon, puštali da padnem da bih jača ustajala, lepili flastere na kolena i pirkali u parče kolača koje je palo na beton, pa mi ga gurkali u usta.
Obećali su mi da će biti teško, ali lepo.
Da život jeste bajka samo u bajkama, ali i da ruski pisci preteruju, te da ih treba čitati samo zbog literalnog dojma. Takođe smo se odavno dogovorili da možemo da budemo prijatelji, ali ne i drugari.
To je jednostavno značilo da je moj socijalni život samo moja stvar. Tako će povraćanje posle boce Baltik vodke ostati između mene i najbolje drugarice, a mama će mi lečiti mamurluk, praveći se da sam se verovatno otrovala kod komšinice ruskom salatom. Tata će mi stavljati hladnu pelenu sačuvanu za ne daj Bože na glavu, dok u sebi psuje što uopšte ima žensko dete. Da, žensko dete je zaista breme za tate. Prosto, znaju da ako muško dete naivno popije pola boce jeftine vodke, najgore šta može da se desi je ispiranje želuca. A, kod suprotnog pola – uključite očinsku maštu.
Pola mojih gej prijatelja su pokušavali da poožene, ne prihvatajući da seksualnost nije opredeljenje, već nešto bogom ili genom dano. Shvatili su u međuvremenu, bar im više ne traže supruge po komšiluku.
Kada sam položila vozački ispit (neočekivano iz prve) u kući je nastalo ratno i opsadno stanje.
Osim što brzine idu u H, bar mesec dana sam imala obuku o prvoj pomoći, kao da sama sebi mogu da vratim glavu na mesto u slučaju da otpadne. Ali, njima je tako bilo lakše. Svaki ispit koji sam polagala, pratio je uredno lavor vode, koji me je podsećao sve vreme zašto želim da odem iz ove zemlje. Tvrdim da ni jedan student u Londonu nije ostavljao mokre tragove posle upisivanja ocene u indeks.
Moje trudnoće su praćene sa više pažnje nego svetska prvenstva u fudbalu. Porođaji su teže padali njima nego meni. Odgovorno tvrdim, a ne šalim se, da je moja mama imala laktaciju sva tri puta. Tata je morao da preživi sve to, pa je otvorio destileriju.
Takođe razvodi, poznatiji kao male smrti, za njih su bili pogromi istorijskog značaja.
Jer, kud uzeh prezime tih nesrećnika, no će nam se i potomci tako prezivati. Licemerni, kao i svi pravi roditelji, osuđivali su sve osim mene. I hvala im na tome.
Ja zaista mislim da ja ništa nisam kriva. Baš kao i oni, radila sam najbolje što sam umela. Razmazila sam bivše muževe i našu decu. Znam, pogrešila sam. Pa šta sad? Dok je glave na ramenima i srca u grudima sve je dobro, jer ljubav je jedino šta zaista dobro kuvam. Neko bi rekao kako sve greške koje uvidimo možemo i da ispravimo. Ali, kome je za ljubav potrebna ispravka?
I tako sa punim cegerom, ulazim u naše dvorište na Kalvariji. Ne zvonim. Mama je skoncentrisana. Gleda neku budalastu seriju, tata čita Selenića u nadi da će ga nekada zavoleti, histerični matori Jack Russell terijer otima parče pite iz moje ruke. Spuštam kesu pasulja na klub sto, sedam između njih. Komentarišem Ubistvo s predumišljajem i srećna sam. Ja imam mamu i tatu.
Ah, da. Moji roditelji nemaju društvene mreže. A, ja? Ja ću se još dugo dugo praviti da ne umem da skuvam pasulj.
P.S. Volite vaše roditelje, i to im pokazujte.
Jer verujte mi – i oni vole vas. A to je dovoljno. Jer, kako je moja baka govorila: Ako mi niste cveće donosili živoj, na grobu mi zaista ne treba.
