Dok vam ovo pišem, već mi je rođendan. Ništa bitno. Nije ni jubilearni pedeseti, ni neki bar na pola četrdesetspeti, nego onaj koji je eto rođendan. Generalno, moje rođenje će valjda uvek biti vezano za taj drugi dan slave Sveti Nikola. Pa, nekako svi ostanemo do ponoći i eto mog rođendana. Ja se provučem bez skupe žurke, ostali me otaljaju sa kovertom u dvanaes’, što se kaže – naši smo.
Šta volim kod mog rođendana? Skoro pa ništa.
Nikada i nisam. Zamorno mi je starenje, okupljanje jer je rođendan, zamorno mi je plaćanje trandebala. Pobogu, ljudi, ja starim, a vi slavite. A, ona stara Daj narodu ‘leba i igara, je pokazna vežba svakog rođendana.
JA STARIM
Naša slava je ona koju sam malopre pomenula. Moja cela porodica je pravoslavne vere, držimo dosta do običaja i tradicije. Ako bih morala da se malo mentalno vratim u prošlost, svi kvaliteti mojih roditelja, upravo su pokazani kroz dugogodišnju doslednost. Neko bi rekao da su dosadni u doslednosti.
Slava je uvek i samo isključivo posna, a to je verujte finansijski dosta izazovno. Muzika se nikada ne pušta na slavi, da bi gosti mogli da u miru komuniciraju i poštuju sveti dan. Za stolom su godinama isti porodični prijatelji, plus uz evoluciju, njihovi potomci, a sada već i treća generacija, unuci. Čak i ako postoji razlog za neku raspravu, isti ide pod veto. Rasprave za slavskim stolom su zabranjene. Nekada davno, naš rođak je (usled renoviranja kuće) slavu proslavljao u restoranu, moj tata je jednostavno odbio da prisustvuje.
Jednostavno iako se kuća renovira, slava je: sveća, žito i slavski kolač, a ne kako on kaže trandebal.
Međutim, kada su naša deca sinoć počela da puštaju muziku, njihov deda, a moj tata se smireno nasmejao. Da smo to bili moj brat ili ja, sigurna sam da bismo bili kažnjeni bar sa dva vikenda sedenja kod kuće.
Ja starim.
Da, nimalo prijatno saznanje, nimalo lep zaključak. Slažem se, ni dupe, ni lice ne ukazuju na to, ali ova ulica sećanja kojom trenutno prolazim, tera mi suze na oči. Radosnice jer su svi još uvek tu, a i blagoslovena sam skoro pa savršenom porodicom, ali zašto mi toliko sećanja navire?
Baš za ovaj nebitan rođendan.
Prekoputa mene sedi moj brat, njegova supruga, pa moja drugarica i moj najbolji drug, pored njega Darko. Mnogo mi je glupo da kažem dečko, jer zajedno imamo 98 godina. Da, mnogo je to godina.
Imam utisak da samo ja starim. Ne, nemam krizu srednjih godina, nemam strah od smrti, čak ni od starenja. Imam jedan novi strah.
STRAH OD SEĆANJA
Moj brat je prepričavao priče o tome kako sam ga maloletnog vodila po diskotekama, moja mama se ubacivala sa mojim srednjoškolskim nestašlucima, trudeći se da sve to moja deca ne čuju. Dečko me je kritikovao da pušim previše elektronskih cigareta, a Olja isptivala kroz koji sam prozor noću bežala u kafanu. Moj drug Nemanja je u ovim beogradskim pričama iz nekog drugog vremena uživao, on je ipak rođen par godina pre mog prvog sina.
Prvi put u životu, nisam ni pokušala da se branim. Nisam pokušala da se branim od sebe, od odrastanja u doba sankcija, čekanja u redu za vize, batina roditelja kada ozbiljno zgrešimo, skrivanja kada pušimo Sarajevsku Drinu. Nisam pokušala da sakrijem sva bežanja kroz prozor zarad cmakanja sa nekim Dejanom u parku. I nije mi bilo glupo što sam tajno šetala po ulici protestujući da roditelji ne znaju. Nimalo se nisam stidela što sam u sred Batajnice ostala bez benzina sa tatinim Yugom dok je on spavao snom pravednika, pa me predivni ljudi u plavom dovedoše kući u pet ujutru, sve njemu na oči.
Da, dobila sam batine. I neka sam.
To su bile batine uplašenog oca koji je samo u svojoj glavi premotao loš film, šta je moglo da se dogodi njegovoj mezimici, za koju on misli da mirno spava u sobi do njegove. Sigurna sam da biste vi pedagoški porazgovarali sa vašom potomkinjom, ali bilo je drugo vreme, ono ispravno. Vreme kada je dete bilo dete, a ne matematička celina, koja ima učitan softver. Ono doba kada je porodica bila nešto čega ćete se sećati, a ne ideja koju vam je neko prezentovao na času građanskog vaspitanja. Dok podižem čašu vina da nazdravim sa mamom, sećam se koliko sam puta pokušavala da pogodim jasnu liniju od ulaznih vrata do sobe. Koliko sam sažvakala mentol žvaka, da se ne bi osetila Baltic vodka iz mog daha. Koliko je moja mama serija i filmova odgledala do mog povratka kući (a tada su postojala samo tri programa na televiziji), a tek koliko knjiga pročitala.
ISTINA
Istina je samo jedna. Ja sam srećna, sedim u izmaglici dima elektronskih cigareta i sećanja. Rođendan mi je, a pored mene su ljudi koje ja volim. Znam da uz sve kritike i osude vole i oni mene. Neki su zaista osuđeni na mene, krvnim srodstvom. Ovi ostali su birali mene koliko i ja njih. Po kući trče deca, ta deca su spremna za neki novi drill, ali u mom filmu, će da, po zasluzi dobiti i batine. Moraće da žvaću veliku količinu žvaka kada dođu kući posle ponoći. Ne, nećemo nikada biti ortaci, jer ja sam im i roditelj i staratelj. Znam da na mladima sve ostaje i zbog njih sve(t) staje, ali moram ih nekako sačuvati od njih samih. Jer da moja mama nije pročitala onoliko knjiga, a moj tata tako dobro čitao mene, ko zna gde bih bila sada.
Sve te male stvari su ono čega se sećam.
I evo sada kažem, srećan mi rođendan, ni malo euforičan, ni malo pompezan, već upravo onaj kada odrasteš i kažeš:
„HVALA VAM ZA SVE MALE STVARI“ ogromne su.
