Journal kolumna: MI, VI, ONI
Journal kolumna: MI, VI, ONI

Journal kolumna: MI, VI, ONI

Sećanja

Često se pitam zašto nakon dugo vremena pamtimo samo lepo? Da li je naša podsvest pametnija od naše svesti, pa nas tako tupave edukuje i štiti? Da li je kratko pamćenje spas ili pošast ljudi? Zašto je tako malo potrebno za mržnju, a tako mnogo za saosećanje i ljubav? Pre svega, kako smo sve to dozvolili? Nekada davno dogodio se jedan jako gadan i surov rat. Znam, kakav bi rat i mogao biti?

Okej, dogodio se.

Sećam se samo da više nismo mogli fićom u Fažanu ili Pulu, još teže u Zagreb kod naših prijatelja koji su nam preko noći postali samo sećanja.

Nedugo zatim, mom dečijem mozgu nije bilo jasno zašto više neću jesti smokve kod tetice Jožice u Makarskoj, ali možemo kod čika Moma u Tivat.

Jebiga, ratne godine.

Neki tamo školovani frajeri su smislili kako da unište sve šta je Tito skockao. Nekome je smetala ta jaka Jugoslavija. Osmislili su kako će od nas napraviti samo sećanja. Sećanja na ružno, na razlike. Razlike koje su nas nekada spajale su postale nepremostive. Odjednom je postalo bitno da li se krstimo sa tri prsta, klanjamo ili sa četiri prsta samo manemo ubrzano preko lica. Da, ovako opisano zvuči nestvarno, ali te tri razlike su nas dovele do razvoda.

imdb

Nijedan razvod nije lep, ali ovaj je bio tragičan.

Iza sebe je ostavio mnogo bola, siročadi i, pre svega, mržnje. Međutim, isti ti školovani spletkari, shvatili su da ako predugo ostave narod u letargiji, počećemo da se sećamo samo lepog.

To tako jednostavno ide – red ljubavi, red mržnje, letargija, pa sećanja na samo i jedino lepo.

More me je naučilo

Neke 2012. godine odlučila sam da je vreme. Vreme da skinem flaster sa davno napravljene rane. Vreme da odem na mesto gde sam prvi put dovukla žutu koficu sa malim morskim rakom ispred tatinih Ziko papuča. Da se prošetam plažom po kojoj me majka jurila da mi raščešlja umršenu kosu. Možda i da popijem onaj isti gusti sok iz bucmaste kratke čaše u Fažani. Svakako ću kupiti i Startas patike, baš iste one bele klasik, sa teget Startas znakom.

Plašila sam se. Bojala sam se sebe, njih, nas. Da li neko zna da se ja krstim sa tri prsta, smeta li nekome moja jednostavna BG tablica na kolima, možda kafa sa mlekom umesto sa mlijekom? Kakve su šanse da se moje emotivno putovanje završi baš tako, samo emotivno? Jer šta mi drugo preostaje osim istine? A, istina je samo jedna – more leči sve!

Eto te davne godine stigoh nakon skidanja flastera i do Rovinja.

Galebovi su mi krali sendviče, kamenje mi je žuljalo svaku kost, hladna voda ledila krv u žilama. Bilo mi je lepo, ja i moja sećanja. Večerali smo u Giannino, Puntalini, pili koktele na stenama, lagano smetnuvši sa uma sve ružno što nekada beše. Kao što rekoh, lek je slana voda i sunce. Znate da sada postoje i oni koji se hrane sunčevim zracima? Da, okrenu se ka suncu i zinu! Eto, šta vam je sunce. Ma, uostalom, pogledajte te nacije koje su u večitoj kiši i mraku, to bre sve depresivno i ubledelo, bez volje. A, evo bacite oko na mediteran, to pleše, to se voli, jede masline i roze paradajz, pije vino.

Živi!

Ah, da, posle tog gubljenja posleratne nevinosti, nisam se dala zaustaviti. Baš kao posle prvog seksa. Želela sam još, još i malo više.

Zli matorci

Želela sam da dokažem onim matorcima iza tapaciranih vrata, da nas ne mogu da ubede, prodaju i zauzdaju. Ti matorci nisu šmekeri, oni su samo jeftine knjigovođe sa Excel tabelama, jer šmekeri znaju da je za ljubav potrebno mnogo.

Osvajanje srca je mnogo teže, nego osvajanje teritorije.

Tako se nakon nekog vremena obreh u Albaniji na moru. Ohrabrena idejom da ako zajedno radimo, možemo i da se zajedno kupamo. Dođoh videh, pobedih – sebe.

Deset fantastičnih dana, mora, upoznavanja sa divnim ljudima, fantastičnom hranom i prelepim plažama.

Tornjajte se, matore drtine, mi znamo bolje.

Kada stigoh do Portoroža već sam ukinula svaki vid nacionalizma u svom zagađenom korteksu. Da li ste nekada probali da se protiv zagađenosti borite čistotom? Ako niste, molim vas, probajte. Sipajte litre i litre ljubavi u sebe, kao Domestos u usranu wc šolju, jer to su nam uradili. Usrali su nas.

Po mapi raspada moje voljene države, ostala mi je i Crna Gora. Nit Crna, nit Gora, već lepa i sjajna.

Dakle, spakovala sam psa, sela u fiću i odvezla se na Adu Bojanu. Naravno, na mesto gde sam letovala sa mamom i tatom. Smestila sam se u jednom od dobro poznatih kampova. Da, pesak jeste tamniji, more uzburkanije, ali jednostavno, ne postoji more koje ne valja. Neko je slanije, neko je toplije, a neko hladnije. Zalasci su isti, narandžasti, jarki, umirujući. Na Adi su možda malo ljubavniji, baš zbog onih lepih sećanja.

Da, ima komaraca, verovatno nekome fale hoteli i beli debeli peškiri, ali kajteri koji šaraju nebo svojim akrobacijma, psi koji sa decom trčkaraju slobodno u susret zalasku. Ne znam, ali Velika Plaža dosta podseća na Koh Samui na Tajlandu. Samo je mnogo bliže i nekako moja. I baš na toj plaži isto nebo svojim kajtovima šaraju, Albanci, Srbi, Srbogorci i Crnogorci, zajedno bez da neko traži pasoš da bi dotakao komad neba, bez lične karte ili pitanja sa koliko se prstiju jutros prekrstio.

To vas uči more.

Ljudi

Šta je tu njihovo, a šta naše, ko su ti ljudi? Ko je ocenio ili procenio ko smo mi? Koja je cena našeg mira, naše sreće? Da li je zaista svima nama potreban samo litar mora, kako bismo shvatili da smo svi gosti ove planete na jedan kratak period? Da li je naš ego trip veći od nas? Pre svega, da li će nam zauvek oni matori cvikeraši određivati koju granicu smemo da pređemo ili gde ćemo osoliti dupe sledeće leto? Ko su ti neki koji odlučuju kakvi ćemo mi biti ljudi?

Ne znam, nemam odgovore na sva pitanja. Ali znam jedno, niko, ali baš niko nam ne može narediti čega ćemo se sećati. Koliko smo školjki sakupili 1984. godine u Splitu, da li nam se prva ljubav dogodila u Portorožu ili Kotoru, da li  nam je srce bilo slomljeno baš u Rovinju ili Budvi. Niko nam ne može narediti zaborav. Niko vas ne može naterati da mrzite niti da obrišete ono malo čoveka u sebi.

To je naše i niko nam to ne može oduzeti. Sećanja nisu na prodaju, neodvojiva su i drže se za dušu, a ne za telo.

Jer, mora nisu moranja.

Ili, da citiram Marinu Bugarčić: More je i pitanje i odgovor.

Vaša,

J.

Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.

Foto: IMDB

Učitati još
Zatvori