Juče je bilo -7, drama… Moš’ misliti, kao da nismo imali zime koje su išle i do -20 u Beogradu. Po tom minusu sam krenula da kupim za psa neke potrepštine. Anika, kao moje najmlađe dete, sa mnom provodi i najviše vremena. Da, biti majka je jedan veoma težak, zahtevan i skup posao. Zvučim grubo? Pitajte moj izvod iz banke. Ah, da, neki ljudi bi sve dali. Znam i ja sam ti neki ljudi, ali dajte ubacite malo realnosti u te vaše imaginacije i bajke. Za one koji ne znaju, ja sam od onih hazarderki koje su u Srbiji rodile troje. Da, troje u zemlji gde je muž bog i batina, gde se ostaje u braku da bi se za leba imalo, a ako se razvedete, alimentacija je neka pišična suma! Gde se porađate skoro pa na livadi, ako nemate silu novca da kupite tretman dostojan ljudskog bića. A ako nemate za privatnog lekara, sve su šanse da ćete pola života provesti u ruiniranim domovima zdravlja.
Dakle troje!
Elem, sinoć sam ispred pet shop-a srela potpuno slučajno jednu divnu ženu. Prati me na društvenim mrežama i pohvalila je moju ćerku za njeno kulturno ophođenje, a mene kako sam uživo ista! Cenim da je to ogroman kompliment. Uzećemo u obzir da mi je kosa masna, vezana u punđu, da sam u trenerci i bez šminke. Doduše svi znamo da imam veštačke trepavice, puder obrve i botox, tako da priroda i ja nismo na TI, ok? Ali, hvala. Još je rekla da čeka svaku subotu da bi čitala moju kolumnu, e to je već priroda 100%! Takođe, reče da sam u pisanju nešto između Vedrane Rudan i ženskog Kapora. Jaoooj, to me je diglo u nebesa.
Znate to je kao da neko mladoj pevačici iz kafane kaže da peva kao Bisera Valetanlić ili Silvana Armenulić. Zamalo ne zaplakah. Odgegala sam se do stana onako kao bake kada paze da ne slome kuk, sva srećna jer umem da pišem. Verujem da i ptice na grani, kojih na -7 Celzijusa u Beogradu nema, znaju da je Momo Kapor moj omiljeni pisac, da sam izvojevala da se njegova dela ponovo štampaju. A sve je krenulo od Une. Da ne dužim, to su već izlizane priče iz mog života, nisu baš najinteresantnije, svi više volite da čitate o preljubi, ljubavi ili nekoj emotivnoj zabludi, tj. kako posle iste ostati na nogama i nastaviti dalje. Možda na žalost, a možda na vašu sreću, sledeći redovi neće biti pisani na tu temu.
Nekako po difoltu sam krenula po redu da čitam Vedranine kolumne.
Naravno već pročitane, ali ona uvek iznenadi sa onim između redova. Jedna mi je bila posebno zanimljiva, istinita, oštra, gruba i tačna, jer to je jebi ga Vedrana! Ta kolumna govori upravo o odnosu, onom istinskom između roditelja i dece. Koliko smo mi zaista zavisni jedni od drugih i o čemu se tu iskreno radi. Takođe volim i njena pisana dela. Njena knjiga Život bez krpelja jeste jasan prikaz roditeljstva, koji niko ne želi da prizna. Pre nekoliko dana sam čekala Maju u Prekoputa Proleća.
Ispred mene su sedele dve prijateljice. Maja je kasnila, ja sam prisluškivala.
„Da sam mu rodila dete sve bi bilo drugačije. Evo pogledaj svaka slika na instagramu mu je sa klincem“, izgovara prelepa mlada žena. Ne dušo moja lepa, da si mu rodila dete i dalje bi svaka slika bila sa klincem (za Instagram), a ti bi bila samo rerna za njegov hleb. Imam tri jako bliske prijateljice koje iz svojih razloga nisu, niti će ikada postati majke. Nijednu ne vidim nesrećnom, jadnom ili oštećenom, a ja dosta puta upravo to jesam. Ok, sada očekujem da ste prevrnule očima toliko da se samo beonjače vide? Žao mi je, nisam Kapor, još manje Rudan, ali imam i ja nešto da kažem. Istina nije uvek onakva kakvom je VI želite, već onakva kakva jeste.
Da li zaista mislite da je majčinstvo jedina sreća i cilj u nečijem životu?
Da li stvarno verujete da jednu ženu kompletnom čini potomstvo? Ako to mislite, zađite malo dublje u svoju dušu. Prešla sam mnogo kilometara kao mama, mamica, majkica, majčica, veći deo života sama. Ne, to nije bio moj izbor, nisam bila nabusita, bahata, samoživa supruga, naprotiv! Na sve načine sam pokušala da sačuvam brak, baš zarad onoga šta su mene i vas učili. Završi fakultet, udaj se, rodi dete, rodi još jedno da ne bude razmaženo jedinče, ah imaš dva sina, rodi ćerku ako Bog da, da te neko gleda kada ostariš. Sjajno, sjajnooo, a da lepo rode majke nama i nekog muža koji neće prdeti i smrdeti, čekati serviranu hranu, opran i opeglan veš i top ribu u krevetu? Ili bar da ne podvriskuje na telefon, da dete zamisli ima proliv i da neko treba sve da očisti posle cunamija od stomačnog virusa!
Taj neko sam, nažalost uvek bila JA.
Da, ja sam obrisala sve povraćke i sva govna, sve sline! Da JA sam sedela na svim ušivanjma pocepanih arkada, i polomljenih ruku, nogu. Da, ja sam izmerila sve temperature, otrebila sve vaške i sve opekotine od sunca mazala melemima. Naknadno sam ja išla na sve roditeljske sastanke, brisala suze zbog nesrećnih ljubavi ispraćala i dočekivala iz prvih noćnih provoda. Takođe JA sam se tresla kada su prvi put sedali za volan i cele noći bdila kada su prespavali kod druga posle provoda.
Naravno, naučila sam da vozim snowboard, jer su moji sinovi odlučili da im se više ne skija.
Slomila sam nogu, da, ali sam nastavila da ih pratim na stazama, života, snega, sunca. Njihov otac ne voli sneg. Kako reče Rudan u svojoj kolumni, izgovor svakog deteta je Nisam ja tražio da se rodim! Bravo, ali nisam ni ja tražila da im otac bude nedojebani som, niti da nakon previše trećih u našem krevetu, a nakon mog odlaska iz istog, treba da se pretvorim u excel tabelu. Koliko košta, garderoba, letovanje, zimovanje, ekskurzije, privatni nastavnici, lekar, pokloni za dečije rođendane, školski troškovi ili vanškolske aktivnosti.
Kako se od Dok nas smrt ne rastavi stigne do E, ćao, kako je na Mikonosu, jel može alimentacija?
Da li mi je bilo jeftinije da zažmurim na ljubavnicu njihovog oca ili više njih? Naravno da jeste! Da li bi oni moji potomci, bili srećniji da jesam? E, baš me zabole! Nisam ni ja tražila da se rodim, pa jesam i živim sa tim, evo već skoro pa pedeset godina. I sada da mogu da vratim vreme unazad sve bih isto uradila, jer ja jesam srećna, ali srećne su i moje prijateljice. Nemaju male pijavice, brigu niti obavezu, imaju sebe.
Da, jedna je upravo sa dečkom u St.Moritzu na skijanju, dok ja brišem zamislite povraćku od najnovijeg stomačnog koji hara gradom. Druga je na Jahorini sa prijateljicom uživaju u Vučku kraj kamina. Treća je zbrisala sama na Sejšele da se resetuje. Ja evo sedim na famoznih -7 u sivom Beogradu i srećna sam. Klinci su dobri i dobro. Mama i tata su proslavili slavu, a sada će i zlatnu svadbu. Bivši i njegova devojka su dobro. Svi smo dakle ok. Da li je moglo drugačije? Sigurna sam da jeste, ali birala sam da budem srećna. On, oni, ja. Da, stavila sam sebe kulturno na poslednje mesto, a u stvari, radi se samo o tome da sreća nema mernu jedinicu, jer da ima mogla bi i da se kupi.
I nebitno je ko je na kom mestu, dokle god postoji, momenat onog jutarnjeg osmeha Svi smo dobro, može kafa.
Foto: Instagram @dead.poets.memories, @leonardodepp_, @itsclaudiaclark, Profimedia
