OBIČNOST
Svake najnovije godine, dok prepakujem gomile nepojedene hrane, u mislima obećavam da ću tako prepakovati i ormane (nikada se desilo nije), vršim laganu rekapitulaciju one prošle… Naravno, poznata po menadžerskim kvalitetima, godinama unazad sam organizovala, putovanja, dočeke, aktivnosti.
Međutim, dogodilo se jednom rečju ČUDO! Ja sam odlučila da prestanem!
Da, prestanem da dva meseca unapred pravim tabele, pozivam prijatelje, mirim skoro razvedene (zarad idealnog putovanja) i pravim Whatsapp grupe za čekanje nekih novih godina. Prestala sam da se durim, ako neko jednostavno želi da ostane kod kuće i zaspi u 23.30 sa daljinskim na stomaku, jer ga jednostavno zabole za moje projekcije i glumatanja sreće. Prestala sam da govorim DA i uzela sam dozu vitamina N(e)!
Udahnula sam duboko i kada mi je kućna pomoćnica nakon 18 godina suživota otišla u zasluženu penziju. Rekoh, ma ja sve to mogu sama. Dok sam slušala jednu od najbližih prijateljica, kako cvili jer joj dečko čeka Novu godinu sa suprugom, prestala sam da osuđujem. „Nema veze sa tobom će Pravoslavnu, ta je bitnija”, tešila sam je. Tešila sam i Jelenu, nju je osam godina mlađi dečko oladio da bi sa ortacima rejvovao na trgu u Amsterdamu. „Šta te briga, bar znaš da će se napušiti vutre i vratiti se željan seksa za dva dana.” Pravdala sam i bivšeg muža treće drugarice koju je muž ispalio za čuvanje dece, pa zbrisao sa novom ribom u Monte Carlo. „Sada lepo poruči Chanel baletanke, kupiće ti iz griže savesti…”
I eto, ove godine sam u papazjaniji emocija postala tešiteljka.
Ne bih da se osvrćem na to šta bi neka stara ja rekla, izgovorila ili uradila u prethodnom životu. Životu koji je bio potpuno materijalan, rigidan, organizovan i potpuno nesrećan! U mom svetu Stepfordskih žena, greške (bar meni) nisu bile dozvoljene. Satnica se poštovala kao i sve šta ide uz takav stil života. Moj život je bio excel tabela, i dan danas se divim sebi što sam sačuvala štitnu žlezdu. Ne umem da vratim film, kako sam i kada dozvolila mojim kočnicama da se izližu, kada sam shvatila da su mrve na podu sasvim ok, da prljava šolja neće nikome preneti gubu, a da i gaće umeju da se razvuku na dupetu, bez daske za peglanje…
Ne znam u kom momentu sam ukapirala da isti ukrasi na jelci dve godine za redom ne samo da ne donose nesreću, već ih niko i ne primećuje! Ah, da, takođe i to, da moji sinovi više vole da cmoknu devojke nego mamu u 00:00, a da moja ćerka više uživa sa bakom i dekom nego sa decom mojih prijatelja. Ne znam kada, ali shvatila sam. Takođe sam shvatila da istu haljinu možete nositi i pet novih godina za redom i da to niko neće primetiti, osim vašeg smart telefona i vas. Da, sve je u našoj glavi, a mi smo dželati sopstvene duše!
I evo par dana kasnije i dalje se smejem…
Novogodišnji dan je protekao u svinjariji, da pravoj! Moji kumovi, prijatelji, dečko (glupo zvuči „dečko”, ali nemam drugi naziv za onog dobrog dasu što me grli, ljubi i uspavljuje) smo đuskali i pevali uz prasetinu na Zemunskoj pijaci! Pilo se neko strašno dobro penušavo vino i domaća rakija. Bio je tu pretop, pa kiseli kupus, domaća pogača sa čvarcima i prskalice, mnogo smeha i rumenih obraza. Onda smo sa sve dve kile prasećeg pečenja jurili do Dorćola da nahranimo neku od naše mnogobrojne dece, malo se i sa njima proveselismo…
U nekom momentu pala je odluka da tu famoznu 2024. dočekamo kod kuće…
U kolima je treštao Čola, a mi smo se zaglavili u Beogradu na Vodi neplanirano, naivno i penzionerski… Novu godinu smo dočekali u kolima! Da, ovo nisam nikome rekla, a većina mi ne bi ni poverovala! Nije bilo ni kuckanja ni šampanjca, ni prskalica ni grljenja, jebiga vezani smo pojasevima… Bilo je glasnog smeha po cmok u obraz prvom do sebe i Bojanina utešna rečenica: „Ovo je znak da ćemo celu godinu putovati!” Ok Bojana, utešila si nas…
Za divno čudo puls mi nije prešao 60. Tu noć sam zaspala voleći sebe, druge, ma ceo ludi svet! Naravno u međuvremenu je Anika dobila virus, pa je sledovalo prejedanje ruskom salatom i kiflicama uz obaveznu Tesnu kožu, jer šta je Nova godina bez virusa? Eto, vratila sam film unazad samo da se pohvalim koliko sam srećna! Samo bih dodala jedan veliki aplauz za sve preživele i nasmejane, za sve moje saborce i prijatelje, za sve nas koji smo obrisali excel tabele i naučili da dišemo. Za sve nas koji smo sačuvali dušu, jer verujte, ja moju za malo da ispustim…
I upamtite, nije bitno u kojoj kafani sedite, već ko vam sedi za stolom!
Živeli!
Vaša,
Foto: Instagram @jasminainbelgrade & @theparisianchique
