Journal kolumna: OKOLNOSTI

Rado bih vam pisala o Kaleniću, lalama i jagodama. O mirisu zumbula, magnolijama na Zvezdari koje mi je topao vetar rasuo po celom automobilu. Pa, taj moj sivi auto jutros izgleda kao reklama za Lenor. Onako sav posut roze laticama kao da me je drvo zaprosilo. Mogla bih i o hlebu, onom mirisnom tvrde korice sa kog pada višak brašna, domaćem grašku sa piletinom koji sam juče skuvala. Pisala bih i o tome kako sam dosledna, o treninzima koji mi pomažu da zalečim rame, ali i da zategnem malo ovu mlitavu stražnjicu. O ljubavi ne bih, jednostavno, tu je pa da je i ne diramo, što bi se reklo da je ne ureknem. Rado bih prozborila koju i o zalascima sa moje terase, o hladnoj Malvaziji i čavrljanju o nebitnim situacijama, sa mojim kumama. Ali, okolnosti su drugačije.

ISTORIJA

O nama kao naciji, kao Srbima, najlepše je kroz dozu cinizma govorio Momo Kapor, a vizionarski nas je dočarao Archibald Reiss. Batrgamo se i pokušavamo da pomirišemo cveće u proleće, ali, malo su nam se zapušile nozdrve. Cenim da nam je svima u iste uletelo malo blata, baš ovog po kom se već neko vreme praćkamo.

Jer istorija se ponavlja. Nažalost, kod moje generacije, usled previše ponavljanja, dolazi i do prezasićenja. Neću pričati ni o politici, jer toj sveobuzimajućoj sili je dato previše prostora. Muka nam je. Muka nam je od neizvesnosti, strahova, tenzija. Muka nam je od juče, danas i sutra. Muka nam je i od istorije i od geografije. Od poređenja bivših, sadašnjih sa nekim budućim. Od toga da nas niko nije ni pitao, do toga da smo mi odlučivali za nešto šta nas niko nije ni pitao. Nešto slično činu silovanja, kada žrtvu pitaju da li je možda to veče nosila kratku suknju ili dublji dekolte. Pa, ne, nismo nosili ni minić ni korset, ali smo silovani.

I, zašto pre svega neću o politici? Često sedim u kafani, što zbog posla, što zbog izgovora da je zbog posla, malo i zbog druženja. Prečesto. Ako za nekim stolom čujete glasnu raspravu, koja lako prelazi u svađu, a ako se podgreje i šljivovicom, može i koja pesnica da poleti, znajte da je sve počelo oko ubeđivanja oko neke političke teme. Ta društvena aktivnost, koja u sebi sadrži različitosti i konflikte, kompromis i koncenzus, suštinski bi posvađala i oči u glavi, dva brata, pa i oca i ćerku. Izbegavam je iako je neizbežna, kao i svako zlo.

Eto, od mene toliko o samoj politici.

DUŠA

Beograd je najlepši grad na svetu. Nemamo Vatikan ni dontanu Di Trevi, nemamo ni Notre-Dame, ni Ajfelovu kulu, venecijanske mostove. Mnogo toga nemamo. Imamo ipak nešto, ono nešto zbog čega svi grle i hrle Beogradu.

Vole ga svi. Bilo da su klinci bogatih roditelja iz unutrašnjosti, paori sa prašnjavih njiva, strani turisti ili avanturisti. Nismo najčistiji grad, svakako ne najmoderniji, ni najbezbedniji. Beograd nema previše šminke, nije utegnut i upeglan, on je kao neka stara filmska diva koja želi dostojanstveno da ostari. On, taj moj grad je zadržao ono šta mnogo nisu uspeli. Dušu.

Na pijacama i dalje ima seljaka, na ulicama i dalje jedni druge upućujemo ka adresama sa novim imenima. U kafanama se i dalje može popiti na crtu, a u mesari posvađati sa mesarom oko uvaljivanja lošeg parčeta mesa. Ispred pekara sa najboljim burekom i dalje se vikendom stoji u dugačkom redu. Kod Trpka sam prošli vikend stajala celih dvadeset minuta. Već krajem maja na Savi i Dunavu se uz hladan špricer čeka zalazak sunca. Zemunci na keju na klupama igraju šah, a Novobeograđani na Savskom nasipu čekaju vreme za kupanje. Šeta se lagani krug oko Ade za bolju kondiciju ili skidanje kilograma pred kupanjac na rekama. Na Kališu turisti pored Pobednika prave najlepše fotke zalaska, pa na društvenim mrežama čak i mi koji smo rođeni ovde nismo sigurni da li je fotoshop ili nam je grad zaista toliko čaroban.

Kao i vi, mnogo puta sam u besu, koji i danas osećam, pomislila, zašto se nisam rodila na nekom moru ili u nekom Rimu, Barseloni ili Valensiji. Onda se setim da na moru nije baš tako zanimljivo zimi, da su me po Rimu večito gurkali i gazili turisti, u Barseloni sam opljačkana, u Valensiji su ljudi grubi, nepristupačni, a ceo grad smrdi na urin, Pariz je pretenciozan, a Cirih prokleto dosadan. Neka nespretna roda me je ispustila baš u Zemunu i eto, tako je moralo biti.

PROLAZNOST

Ono šta osećamo, to ispred sebe i vidimo, jednostavno je tako. Ali, ako se uhvatimo u koštac sa mislima, ako probudimo neka sećanja, shvatićemo da sve prođe. Prošli su ratovi, bombardovanje, razne političke igre bez granica. Mnogo puta smo birali strane, ponekad pogrešne, previše puta dozvolili da nas obuzme taj osećaj straha i nemoći. Pregurali smo mesece dišući kroz plastične maske, sedeći zatočeni u stanovima u svojim gradovima bez nade i saznanja kada će se završiti.

Borili smo se protiv nevidljivog neprijatelja, svi kao jedan. Gutali smo teorije zavera kao deca PEZ bombone, pa onda brzo i zaboravili na to. U sećanju nam je ostalo, kako smo se lepo družili za vreme korone. Da li smo? Da li smo zaista uživali u četiri zida okruženi energijom straha i kilogramima brašna, asepsola i maski za lice? Da li smo zaista upamtili samo one momente kada smo svako veče kod nekoga sedeli ispijali vino i raskrinkavali mračne svetske sile koje se bogate na vakcinama? Moj odgovor je da, mozak je sjajan aparat!

Selektivno u svrhu zaštite psihe obriše loše situacije kako bi nas sačuvao, za nove. Znam, nimalo utešno, ali umirujuće. Mi smo već duže ponovo ljuti, tih prošlih par meseci koji nas tište, ujedinjuju, razdvajaju, su iza nas, ali i ispred. Dva polariteta dobra i zla su dve strane jednog magneta. Sami biramo koji će nas privući. Strah je zdravo osećanje svakog živog stvora. U strahu ljudi, pa i životinje čine pogrešne poteze, zato uvek i svima opraštam. Prolaznost je sastavni deo života.

Jer sve prođe, zar ne?

Pa, čak i život.

Ipak, proleće miriše na sreću i na lale.