Nakon dosta vremena sam počela da se menjam da bih se uklopila!
Ah, kakva kardinalna greška. Menjala sam izgled, okruženja, stilove oblačenja, muziku koju volim. Menjala sam oklope, postala sam socijalni kameleon. Naučila sam da prikrivam emocije, jer emocije su nepoželjne. Čine nas lakim plenom. Uklopiti se po cenu svega. Biti prihvaćen. Od koga? Zašto? Koja je cena?
Sve to ću kasnije saznati.
Protivnici
Kao što znamo, ne može vas povrediti neko do koga vam nije stalo, zar ne? Ah, kada bi samo bilo tako lako, da nam logika trči ispred emocije, bili bismo vanzemaljci. I vi koji ovo čitate, a i ja koja ovo pišem, znamo da nije tako. Povređuje nas reč, postupak, delo upućena protiv nas, od strane protivnika. Mnogo je lakše, kada su ti protivnici pravi, kada sede ispred nas i kada nam se direktno u oči obrate. Međutim, došlo je doba tastatura šmekera. Novi oblik života na planeti Zemlji. Nepotreban i sebi i drugima, ali samodovoljan.
O toj sorti bih mogla da pišem danima. To je posebna vrsta mangupa, koji uz litar i po gaziranog napitka, u svoja četiri zida skroluje po društvenim mrežama i piše negativne komentare. Da, svakako su nezadovoljni svojim životom, sigurno su i duboko nesrećni, mahom su ili impotentni ili prepotentni, da bi pogledali u ogledalo. Jednostavnije im je da gledaju u ekran. Da sabiraju koliko neko ima kubika u gornjoj usni, koliko celulita treba da skine ili koliko dugo da nosi fiksnu protezu. Da li su vaša savršena usta, puna savršenih belih zuba i vaše apolonsko telo izvajano samom rukom Boga, danas imala nešto pametnije da delaju, osim sejanja zlobe putem interneta? Prečesto sam bila u situaciji da nešto lepo, dobro ili plemenito učinjeno, bude prokomentarisano kao dobro delo, silikonske babe. Sjajno, zar ne?
Ok, ja sam ta silikonska baba. A ko ste vi?
Znam, svi ćete reći, ne obraćaj pažnju, to su isfrustrirani likovi, nesrećni su, bla bla bla. Ne! Dosta! Mene zaista ne zanimaju njihove psihološke procene, jer ja ne znam ko su oni! Želim da svako od njih stane ispred mene i izgovori ono šta je napisao! I iskreno ne zanima me zašto je to nešto napisano, zanima me da gledam u oči onog, koji mene mrzi preko slike. Takođe me briga nije da li nema da plati račune, kao ni da li ih je tata tukao, a mama zapostavljala. Jer, ko vama kaže da mene nije? Ko tim virtualnim pajacima kaže da ja imam da platim račune? Moj Instagram? Bravo intelektualne gromade, izduvajte se na našim otključanim profilima, jer vaši zaključani sigurno skrivaju bogatsvo uma, lepote i raskoši. Da li se sada bar malo stidite? Ako ne, počnite. To je prvi znak, da nekada može da vam bude bolje.
Odakle vam pravo tastatura šmekeri?
Pašteta i paradajz
Dakle, bila sam gošća u emisiji. Tema kod Goce uvek na pretek, sagovornica i ja pričljive. Standardno, najneiscrpnija tema, tema muško-ženskih odnosa. Pričale smo uglas kako smo se udavale, pa potom razvodile. Red suza red smeha, kao i sve priče o muškarcima i ženama, crni humor! U jednom momentu sam rekla svoju istinu. Pričala sam o divnom periodu mog života, gde sam živela jedan holivudski lifestyle, upoznavala svetske zvezde, obedovala obroke u restoranima sa Michelin zvezdicama, spavala isključivo u luksuznim hotelima, a letovala na jahtama. Da, tako sam živela i, rekoh, bila jako nesrećna.
Ja sam ipak samo žena, a žena kada nije voljena ne ume da bude srećna. Naravno tuga se uvek kompenzuje šopingom. Kada šoping prestane da deluje, ubacuju se antidepresivi, a ume i alkohol da zapuši rupe. Kako se podići, kada dotakneš dno, dok svi misle da si na vrhu. Teško, ali je moguće, rekoh. Takođe, rekoh da sam naučila da su pašteta i paradajz najukusnije jelo kada ih jedeš sa onim ko te voli i koga voliš, a da najskuplji jastog ima bljutav ukus, ako ti je srce prazno. Zborih i o tome kako muškarac ne mora imati stan, jahtu, besan auto, već da je siguran u sebe, da poseduje muškost. Jer, nažalost, ovi u trci za parama provereno gube potenciju, lovu sačuvati je stres. Svašta sam ja tu iz iskustva izgovorila, a u korist muškaraca koji se osećaju loše zbog pogrešno postavljenih standarda, pod uticajem društvenih mreža.
Lažni sjaj i izmišljeni raj
Ispod tog posta na Instagramu je bilo sijaset komentara verovali ili ne muškaraca, koji rekoše kako neko sa mojim izgledom može da priča o pašteti i paradajzu, da me sigurno niko neće videti u Puntiću (i neće), ko sam ja sa izgledom starlete da pametujem, i tako dalje. Odavno sam prestala da ignorišem negativne komentare. Pa ako oni imaju litar soka, imam i ja litar vina! Svakome sam odgovorila, jasno sa argumentima, čak ih zamolila da mi pošalju slike da vidim sa kim ratujem. Nijedan jedini se nakon toga nije oglasio. Jedan se čak i izvinio i dobio moju potpisanu knjigu sa posvetom.
Da li sam izgubila vreme, a postigla ništa? Verovatno.
Da li sam se nakon toga osećala bolje, jesam. Ja jesam transparentna ličnost, ali nisam javno vlasništvo. A dokle god mi niko ne uplaćuje novac, nema pravo da sakriven iza tastature seje svoje frustracije po meni. Za to služe neke druge mreže. Tamo kulturno platiš, pa po dogovoru radiš šta ste dogovorili.
Uprkos tome što se na virtuelno nasilje ne obraća pažnja, javno kažem DOSTA! Nemali broj mladih je podiglo ruku na sebe, a nezanemarljiv broj dece je izopšten iz društva, neki i svojom voljom. Takođe, i njihove porodice.
Instagram nije realnost.
Ponekad se iza svog tog sjaja, krije samo izmišljeni raj. Život kakav bi želeli da živimo, kao neka vrsta mood boarda na društvenoj mreži. Ja to ne osuđujem, prosto, svako treba da živi kako želi, dok to ne ugrožava druge. Ako ja nisam sadista, zašto biste vi bili mazohisti i mučili se gledajući nešto šta vas uznemiruje, pitam se? A, što se tiče mog izgleda, to je moja stvar, jednim klikom menjate kanal, Instagram profil ili X nalog.
Ako to sve ne želite, možda želite da promenite SVOJ život, moj svakako nećete. Jer, ako se vaš lični pretvorio u življenje tuđeg virtuelnog, zamolite blisku osobu da vam oduzme TASTATURU.
