Journal kolumna: PATULJCI
Journal kolumna: PATULJCI

Journal kolumna: PATULJCI

PATULJCI

Koliko puta ste u životu čuli: „Manje je više“ ili skromnost je vrlina, budi tiši da bi te bolje čuli, a razumeli ste: „Smanji se, smanji se, smanji se…“ Ja previše. Previše da to ne bih usvojila i naučila tako da živim. Krunu (jer tata me je učio da sam ja njegova kraljica) sam sklonila i spakovala je u kutiju uspomena. Prestala sam sebe da grlim, grlila sam druge. Moje suze sam čuvala za moje perjane jastuke, a bila upijač tuđih. Mogla bih za sve da okrivim život, roditelje, filmove, knjige ili ipak strahove? Koliko puta ste se kucnuli sa prijateljima i izgovorili: „Za našu sreću i zdravlje“, a negde duboko u sebi niste bili sigurni ni šta je ta sreća, ni da li je zaslužujete?

Godinama ste onaj skupi kobalt čuvali za specijalne prilike, obećavali sebi da ćete one tamo godine otići sa drugaricama u Veneciju, jer ipak nov usisivač ili škola jahanja za vašu ćerku su prioritetniji. Uostalom šta će vam reći svekrva, ako se tako bahatite? Na kraju krajeva, svi žive tako – zar ne? Skromi ljudi su srećniji, tihi ljudi su prihvatljiviji, a vi želite da budete oba. Jedino šta nam niko nije rekao jeste da je u životu najbitnije biti – oprezan! Da, da. Ni tih, ni skroman, ni nešto u Bibliji zapisano, već oprezan. Jedina lekcija koju mi nisu dali ni roditelji, ni škola ni terapeuti, ona koju sam naučila sama i ponosna sam na to, je opreznost.

Davanje

Da se vratim na problem za koji sam mislila da je modus operandi svakog živog bića, a to je davanje. Davanje ljubavi, pažnje, usluga, partnerima, deci, roditeljima, prijateljima. Svaki njihov uspeh je bio i vaš, a da li je? Da li nakon svih tih svojevoljnih davanja, žrtvovanja i pomeranja u stranu, osećate da ste stvarno VI uspeli, ili ipak negde u dubini mekoće perjanog jastuka sada znate da niste učinili dovoljno – za sebe?

Ni sama ne znam, kao sam se uplela u kučine ispunjavanja tuđih ciljeva, kako sam uspela da sebe ograničim na aplauze njima. Nisam sigurna ni da li je razvod bio momenat gde sam stavila ruke na glavu i zamislila se. Mislim da je taj prelomni momenat ipak došao mnogo kasnije.

Kada naučimo da masku za kiseonik stavljamo prvo sebi?

Onog momenta kada vas u solarni pleksus udari istina. Istina o tome da nikom niste potrebni, da se planeta okreće i sa vama i bez vas. Onog momenta kada skontate da ste debelo zasrali svoj život da bi „drugima bilo bolje“. Moja poslednja emotivna veza je bila sjajna. On jeste bio drugačiji od mene, svakako različitih tačnije relaksiranijih pogleda na život, fleksibilnijih odnosa prema novcu… Jednostavno način življenja, koji se kosi sa mojim stavovima, statusom i generalno navikama. Umeo je da me nasmeje, da mi pokaže koliko sam blistava i sjajna. Da mi na sto načina dokaže da nas dvoje toliko različiti, ipak umemo da se volimo. Međutim, sve te različitosti ni jednog momenta nisu dovele do toga da on „poraste“, već do toga da se ja smanjim. Bilo mi je neprijatno da odlazim u skupe restorane, da izlazim u klubove koji su IN, da ga dovodim u situacije da se oseća nedovoljnim. Pa meni je dovoljna njegova ljubav, njegov osmeh i njegov zagrljaj. Brvnara ili hotel sa pet zvezdica, bitno je sa kim ste, a ne gde… Aha, važi! Moja pokojna baba, usta joj se pozlatila, je jednom rekla: „Lakše je patiti u zlatu nego u blatu“.

U bajkama se računa samo ljubav, zar ne?

Zaboravljamo samo da su patuljci radili za Snežanu, a ne Snežana za njih. Ako vam to nije dovoljno objasniću da bude jasnije. Život nikome nije dao iste startne pozicije. Neki su morali da se više potrude, a nekome ko nije morao da uloži previše napora dešavalo se da ne iskoristi svoj bogomdan tron. Međutim, ono na šta nas niko ne pripremi u životu je način na koji se borimo. Uče nas da drugima, treba da pomognemo, damo šansu, oprostimo, ustupimo?

Zaboravljaju da nam daju osnovno uputstvo, dok sve to radimo budimo – oprezni. Oprezni, da sa previše činjenja, ne postanemo taoci sopstvenih izbora, oprezni da na putu večitog pomaganja ne izgubimo sebe ili da na kraju cele te sumanute igre dobročinitelja, ne budemo samo prosto rečeno iskorišteni i nesrećni?! Kome se žaliti u slučaju spoznaje da nam umesto oreola oko glave visi kofa balege koja samo što se nije razlila po nama? Nikome!

Pustila sam je da mi se sruči i izdržala njen smrad.

Kao i obično utešila sam se time da mi je obraz čist, da sam činila najbolje što sam umela, ali da me taj način nije učinio srećnom. Čak mogu da kažem sada, da bi svi ti ljudi, da ne nabrajam ponovo, bili možda i srećniji da sam im rekla – NE. Umanjiti sebe, da bi se drugi osećali bolje, recept je za propast. Pomagati nekome, ko vam pomoć ne traži, jer VI mislite da mu je neophodna, karta je za prvi red pakla. I najbitnije, ljudi se menjaju. Da, ali samo zbog sebe. Naša ideja, da ako se osećamo prekopotrebnim, bilo deci, partneru ili prijateljima, time što ćemo im od „života praviti bajku“ vrlo brzo postaje omča oko njihovog vrata i izmicanje tepiha pod sopstvenim stopalima.

Zamislite samo da ste svu energiju pravljenja zelenih smutija, zakazivanja sastanaka, organizacije ekonomičnih letovanja ili odlazaka kod raznoraznih nutricionista, terapeuta, kupovine knjiga samopomoći koje ste suptilno spuštali kraj njihove glave – da ste sve to investirali u sebe? Jer, priznaćete sada, na današnji dan, nije vredelo. Svi oni su vas saslušali, ali ne i poslušali. Potapšali po ramenu, poljubili vas i zahvalili, ali rezultat je bio jasno -0. Znam da taj broj ne postoji u matematici, ali evo verujte mi u životu i te kako postoji.

Da li sam naučila da oprostim i zaboravim?

Pa, ne. Zašto bih? Ako zaboravim i oprostim kako ću se sećati tih teško naučenih lekcija? Živite sada, vašoj kruni nije mestu u kutiji na dnu ormana nego na vašoj glavi, a vašim stopalima na vašem tronu. Sreća i jeste lepa samo ako se deli, ali deliti ne znači bacati je od sebe pred druge, zar ne? Ne umanjujte se zarad drugih, ne zato što vam niko neće reći hvala, već zato što tuđe hvala, nema snagu sopstvenog bravo.

A, šta će drugi reći?

Koga je to uopšte briga? Moram se opet pozvati na moju babu: „Kad zatvoriš oči tog jednog dana, šta te briga šta će ko reći, budi dobra sebi sada!“

I za kraj, ako treba da umrem da bih oko mene bila gomila prelepog cveća, koja je poenta. I can by myself flowers.

Vaša,

J

Foto: Profimedia

Učitati još
Zatvori