Vozimo se…
Kako se smenjuju table i kilometri se kotrljaju od Beograda, tako mi se opuštaju mišići u telu. Prvo ramena, onda leđa, pa lagano ostaju stopala, onako lagana. Ima nešto u tom slatkom osećaju, idem i brzo se vraćam! Izgleda da nikada ne bih mogla da napustim tu košnicu zauvek. Čudnovat je taj moj grad, kao neko nevaljalo dete. Taman kad pomisliš da ne možeš više da se boriš sa njim, on te iznenadi nekim čudom i opet ga zagrliš. Pomisliš – kakav je, takav je, ali je bar moj, zauvek!
Razmišljam da li je baš sada bio momenat da pobegnem na par dana i pokušam da se opustim.
Čeka me previše posla, ali već sam toliko naučila, da znam da reči čeka i posao jesu konstanta, tako da znam da će me sačekati. Predivno, odmaram da bih se posle umorila. Život valjda tako izgleda. Čak i ovo zvono mobilnog me ne stresira, jednostavno – javim se, objasnim da mi je asfalt ispod točkova, a glas koji izlazi iz grla nije treperav, već smiren: Za tri dana sam u Beogradu, pa se sve dogovaramo.
Ne, ja nemam luksuz gašenja telefona, neću ga nikada ni imati, imam decu. Posebna kategorija je majka, ona nikada ne odmara, ona uvek ima obavezu više. Te žene su izabrale da imaju bar jednu osobu bitniju od same sebe! Jedan poseban krug je krug majki, jer ste, samim tim što postojite, i vi nečije dete. Bar ste bili. Od majke se mnogo nauči. Svi temelji naših života moguće je da se temelje na našem odnosu prema toj emotivnoj gromadi – MAJCI.
Ne smem da ulazim u temu današnjice i odnosa prema ženama, jer bi se tu ovaj moj današnji tekst i završio. Držaću se sebe i svoje duševne priče. Dakle, ja sam od nje mnogo naučila, skoro sve domaćinske poslove, mnogo toga o vaspitanju mojih potomaka, dosta o ženskom telu, svakako o međuljudskim odnosima, prijateljstvu i porodici. Naučila me je kulturi i ponašanju, nesebično trošila svoje vreme i novac na zajednička putovanja, samim tim i na upoznavanje sa različitostima na planeti.
Retko je osuđivala druge, dan-danas smatra da naši postupci impliciraju rezultat našeg života, a da naše odluke diktiraju našu sadašnjicu. Takođe, o skromnosti misli da je patetičan izgovor za neuspeh, za to ima bar deset teorija. Šta reći, tipičan Jarac u horoskopu. Red, rad i disciplina su recept za srećan život. Izgovori su rezultat lenjosti, a pravdanje nakon nastalog problema samo nepotrebno trošenje vremena, za koje se moglo nešto uraditi!
Ne pravdaj se, ISPRAVLJAJ!
Međutim, ništa me nije naučila o toj famoznoj ljubavi. Na neki način, ostavila mi je previše pitanja bez odgovora. Mislim da je smatrala, ili smatra, da je jedino to u životu individualno. A, meni su kao jednom polupanom Strelcu pitanja bez odgovora najveći izazovi! Da li postoji ljubav za ceo život? Da li je moguće voleti više puta u životu? Da li postoji monogamna veza? Da li neko može voleti dve osobe u isto vreme? Jer ako ne, kako moj prijatelj Vlada ima ženu bez koje ne može i ljubavnicu za kojom ludi? Da li je strast moguća bez ljubavi, i obrnuto? Zašto nam se čini da je svaki put baš kao prvi?
Da li je (i koliko) potrebno kompromisa za opstanak veze ili braka i zar nije moguće da ljubav samo teče bez tog vajnog kompromisa? Da li su deca kruna ili smrt strasti i ljubavi? Da li jedno uvek voli više? Da li je sačuvan brak merna jedinica ljubavi ili poslovnog uspeha? Da li ljubav jeste samo ljubav ili projekat koji ne želimo da upropastimo nakog mnogo godina emotivnog i finansijskog investiranja? Kada je ljubav zaista mrtva, da li njena sahrana znači zauvek? Da li krčag koji se ponovo zalepi zaista propušta vodu? Zašto dolazi do preljube? I zašto decom spasavamo ljubav, ako je pre te dece ona postojala?
Da, izgleda da me najbitnije nije naučila, a ja sam izgleda baš na ovim lekcijama ostala bez diplome fakulteta zvanog život.
Priznaću i dalje kao kakav hazarder u 21.veku, strastveno verujem u ljubav, iako je ni malo ne poznajem. Pa verujem i u Boga, a zaista se nikada nismo sreli! I kako se već približavam Ramondi, telefon tiho zvrnda, na ekranu piše mama.
Okej, nešto je oko posla, naravno. Ljubavi kratko ću. Okej, verujte, to znači da će trajati. Tati i meni je, kao što znaš, u avgustu pedeset godina braka. Mozak mi je blokiran od ove rečenice. Naravno, pravim se da znam, a osećam se kao u matriksu! Pedeset godina braka!
Ja, živi svedok ove priče, sam potpuno zaleđena! Kako, bre, sa nekim provedeš pedeset godina i ostaneš? Koliko ja onda imam godina? Pa ceo moj život oni žive zajedno! Okej, moram da se skoncentrišem na ovaj razgovor, pravim se da znam i pitam šta treba. Dakle, znaš da ne obožavam sve te pompezne događaje, ali znaš tatu, jednostavno, moramo upriličiti proslavu. Razmislite ti i brat šta i kako, ja vam šaljem spisak zvanica. Hajde, uživaj u odmoru pa se brzo vidimo. Nisam stigla da se saberem od ovog razgovora. Minut kasnije, zvoni isti ovaj telefon, ali umesto mama na ekranu piše tata.
Sine, znaš da je mami i meni u avgustu pedeset godina braka…
Da, sada znam. Jasno ti je da ja ne volim te proslave, ali znaš mamu. Da, da, klimam glavom i smejem se. Vidi sa bratom šta ćete, a verovatno će vam mama poslati koga treba da pozovete. Odmori pa se vidimo brzo. I tek tako, shvatih šta je ljubav. Dvoje koji se posle pedeset godina zavode! Ovde nema ni K od kompromisa, oni se jednostavno zavode! Glume nezainteresovanost u istom krevetu! Pozvala sam brata i poželela nam oboma ovakvu ljubav, onu pravu kretensku, iskrenu ljubav. I možda neću slaviti zlatnu svadbu, ali sam u jedno sigurna, sva ona pitanja koja sam postavljala, zauvek će ostati bez odgovora. Jer, nema tačne formule za tu kraljicu emocija. Na kraju, za svakoga je posebna i drugačija, a opet ista i nepromenljiva. Bitno je samo da je doživite i živite, a koliko god trajala dovoljno je.
Jer, ko nije voleo, nije ni živeo.
Živela LJUBAV!
