Voda krčka… Jaja su posložena, spremna za bojenje i ukrašavanje.
Kažu da se jaja trebaju farbati u miru i tišini, da ne bi pucala. Mir i tišina jesu u mom domu, ali onaj moj pravi dom koji se zove GLAVA pre nije bio tako tih i miran. Verujem da u veri sve ima neko prenešeno ili tajno značenje, takoreći zagonetke koje sa životnim iskustvom dođu same.
MIR? Uslov za mir nije ni meditacija ni dobra dela ni kojekakve mentalne vežbe! Uslov je oprost! Da, ovo vam već deluje kao motivacioni tekst, uz jedno Uskršnje bojenje jaja… Srećom, nisam od onih koji menjaju veru za večeru, koji poste na vodi, dok nekome piju krv, od onih koji drže predavanja i lekcije, kojih se ni sami ne pridržavaju. Ne, ovde danas nećete čitati o Isusovom stradanju, postu ili mrsu.
U mom svetu nema mesta za predavanja o lekcijama koje sama nisam naučila, nema vere u nešto u šta sama ne verujem i nema saveta za problem koji već nisam rešila. Problem?
Jaja se polako krčkaju da se ne bi lupkala jedno o drugo…
Lekcija, sve šta je brzo najčešće vodi u propast…
Ili ona narodna radi brzo, kaj se na tenane! Svi moji pravi problemi su nastajali iz moje brzopletosti, nisam imala STRPLJENJA. U pogrešno vreme sam imala strah da ću nešto propustiti! Na sve načine sam žurila da prestignem život, verujem kao i vi…
Brzo odrasti, brzo se udaj, brzo rodi decu, brzo izaberi zanimanje. Jednostavno, gledala sam u pogrešne prozore i kopirala ono šta vidim kroz njih… Mnogo vremena kasnije, shvatila sam da sam gledala u prozore dnevne sobe, a ono šta se dešavalo u spavaćoj ili kuhinji nisam mogla da vidim. Želela sam površno i alavo, bez suštine, bez reda, bez iskrenosti. Sve sada i odmah. Naravno da su uz upornost koju posedujem želje bivale ispunjene. Međutim, nemir je vladao, nezadovoljstvo se gomilalo, a ja sam postajala ona zlobna i nezadovoljna žena pored svega šta ima!
Nikom, apsolutno nikom, nije palo na pamet koliko sam ja nesrećna…
Niko nije živeo moje nemire i tuge, koje sam jelte zaradila sama, svojim pogrešnim izborima. Pošto sam ih sama zaradila, sama sam ih i trošila. Jedila sam se na druge, krivila sam roditelje koji su bili prestrogi, partnere jer su previše ili premalo radili, decu jer su nevaspitana, čak i babu na koju ličim.
Kriva mi je bila genetika, sistem koji ne funkcioniše, država koja je večito na ivici da kljokne, vreme u koje sam se rodila. Sećam se da sam jedno vreme krivila i nastavnicu matematike jer me postidela u petom osnovne. Dakle, meni su svi bili krivi! Kada mi se leteći ćilim izmakao ispod guzice, pala sam! Verujte, pala sam jako, nešto kao jedina preživela stjuardesa JAT-a! Pad je bio stravičan, ali ne i smrtonosan… Da li sam tada naučila, pitate me? Trebalo je, zar ne?
Knjige koje čitamo, stariji koje slušamo, svi, baš svi, kažu da se najveće lekcije uče na sopstvenoj koži. Pa, ne na mojoj adresi!
Nakon prvog razvoda koji je bio neminovan, ništa, ama baš ništa nisam naučila! Nastavila sam da krivim druge. Prvi mačići se u vodu bacaju, ok. Sledeći će biti bolji, zar ne? On mora biti uspešan, dobar ljubavnik, duhovit… I bio je. Opet sam gledala kroz tuđe prozore i kopirala svoj život. Takođe, opet sam živela nemir, jer ne možete se kititi tuđim uspehom, niti tuđim renomeom, još manje ljubavničkim talentima. Bravo Jasmina, trebala su ti dva kruga ličnog pakla da shvatiš? I opet, epski pad!
Sedela sam na podu i slinila, a moji prijatelji znaju, da kada sedim na podu – ja sam i emotivno i mentalno na PODU. Ne sećam se koliko vremena mi je trebalo da ustanem… Znam jedno – korak po korak, ustala sam i stala ispred ogledala.
Nije to bilo zaista ono ogledalo koje možete zamagliti dahom, a ja tada daha nisam ni imala. Ovog puta sam u tom ogledalu videla jednog jedinog krivca, SEBE! JA sam ta koja je htela da bude uspešna preko tuđeg uspeha, koja je živela tuđe živote (jer tako se činilo lakše), ona koja je uvek birala lift mesto stepenica… Ja sam ona koja je čekala da se život desi, gurala pod tepih požare i molila se da se desi čudo!
Ona koja je nemire umirivala novom torbom, skupim putovanjem ili pakosnim zadovoljstvom da je nekom drugom mnogo gore nego meni. I šta sam očekivala? Matematički minus i minus daju plus, a kada je to život bio računica? Ja sam živ dokaz da život nije egzaktna nauka, već jedno magično stanje koje traje! Dakle, kada sam upoznala glavnu okrivljenu, da li sam je osudila na smrtnu kaznu patnjom? Poučena prethodnim lekcijama, nisam!
Zagrlila sam se, oplakala sam sebe i sve one koje sam povređivala godinama.
Izvinila sam se i babi i roditeljima, zahvalila se bivšim partnerima, ožalila gubljenje sebe koju odavno nisam imala, deci pružila malo bolju mamu! Kako da imate sebe, ako uporno živite u tuđoj dnevnoj sobi?
Malo po malo, naučila sam da je bistra voda samo ona koja je mirna! Mir sam pronašla u veri, ali veri u sebe! Prestala sam da osuđujem, mrzim, ogovaram, prestala sam da se UPOREĐUJEM. I ne, nisam ostala bez motivacije, odlučila sam da se takmičim sa sobom. Da onoj pozajmljenoj i lažnoj verziji sebe dokažem da mogu da budem original! Samo sam prvo u miru morala da oprostim, naravno SEBI! I dok to ne uradite, dok sebe ne prigrlite, džaba vam sve!
Koliko ste maratona, pravih ili onih emotivnih istrčali, samo da bi se dopali ili dokazali drugima, koliko ste puta rekli DA, a mislili NE?
Koliko ste poslova odradili da bi zadovoljili nekog, a sebe osuđivali jer ste iskorišteni? Koliko ste ručkova skuvali sa suzama u očima i gorčinom u duši? Koliko ste puta u sebi rekli Trpeću, ali ću naplatiti? MNOGO? I ja sam…
