Priča o njoj
Otišao je. Da, jednostavno je tako, ne znam kako drugačije da nakon tri godine opišem taj momenat. Znate ono kada ljudi prepričavaju svoje strahove, koji se najčešće nikada ne ostvare, o sudaru automobila, padu aviona, gubitku voljene osobe, naravno razvodu? Možda sam u maleru, ali meni se jedino nije desio pad aviona, jasno, čim vam ovo pišem.
Nego, da – lete mi misli – otišao je. U tom momentu sva sećanja su lepa, pitanja su ružna, budućnost je, naravno, crna rupa ka kojoj polako sa olovnim nogama hodam. Neizvesnost, kajanje, osuda, pa u krug. Naravno, mržnja i potreba za osvetom, umalo da zaboravim ta dva tako logična, a opet tako izjedajuća osećaja.
Ne vredi. Koliko god se trudila u tom momentu, bila sam sposobna samo da mrzim, da osuđujem i, ujedno, sebe dovodim do ivice želje da me jednostavno nema!
Ne, ni jednog trenutka nisam pomišljalja o načinu da nestanem, već sam imala potrebu da stisnem pauzu i odmorim malo, da odem u neku vrstu indukovane kome i probudim se za godinu dana. Uvek je imao previše garderobe, jednostavno takav je tip, uživao je svakog momenta u modi, mislim da mu je i oprema za sportove uvek bila savršeno uklopljena i dizajnirana.
Ormani su ostali prazni, svedoci mog neuspeha, kao da sam ušla u stan koji treba da iznajmim.
Tri košulje…
Moji strahovi su se ostvarili. U gornjem levom uglu su na tri vešalice visile tri košulje. Da, njegove, ali koje sam ja davnih godina prisvojila. Ostavio ih je meni. Kako velikodušno, zar ne? Ali, eto time je priznao da meni bolje stoje. Prvo sam htela da ih iseckam makazicama za nokte, da napravim sebi zabavu pražnjena koja bi trajala bar tri sata. Potom sam ih zagrlila i plakala. Sline su mi zauzele donju polovinu lica, a suze su tekle u potocima – bilo je strašno! U tom momentu, bila sam sigurna da veća bol od te ne postoji. Stiskala sam te tri košulje kao da su žive, a zamislite – i jesu! Sve tri su imale svoju istoriju, ulogu i vezu, sve tri su obeležile jednu ljubav i jednu propast. Oduvek mi je bilo zanimljivo kako Italijanke šmekerski nose muške košulje. Po Milanu sam ih viđala na pijacama uz dobar džins i baletanke, kako tegle špeceraj sa prekvarcovanim tenom i lošim pramenovima, bez grama šminke, u muškim belim košuljama sa podvrnutim rukavima. Izgledale su skupo! Uvek su tu bile neke silne narukvice ili ogroman prsten da objasne da im je bankovni račun dovoljno jak da mogu da nose njegovu košulju bez pravdanja. Susretala sam starlete koje uveče u zmija Lobutankama imaju samo košulju i kaiš. Seksi, razume se!
…kao tri svedoka
Na plažama u Pulji sam ih posmatrala, kako sa po troje dece izmorene piju lemonćelo špric u lanenoj plavoj košulji. Naravno, pozajmljenoj od supruga. Jednog leta, kada ostadoh bez prtljaga, postala sam ona koja nosi muževljevu košulju na sto načina. A onda su to počele da rade i ostale udate žene. Naravno, šalim se, ali nekako je bilo jasno da smo mi te koje imamo od koga da maznemo košulju, zar ne? Prešlo mi je u naviku, priznajem. Kad god nisam imala ideju šta ću – ah, tu je bela košulja. Njih je bar bilo u ormanu za pet žena. Nekako je ispalo da nas je pet i bilo! Zbog svih nas slinavih, bačenih na pod, osramoćenih i nepravedno na samoću osuđenih žena, uzela sam ta tri svedoka moje propasti i kulturno odnela u kontejner. Mislim da sam ih tako zafrljačila da su bar dva metra letele u visinu. Ne, nisam se osećala ni malo bolje, ne nisam prestala da plačem, ali sam podsetnik na sve ono lepo ostavila tamo gde i pripada – na otpadu odbačenih stvari u đubretu. Sutradan sam otišla u Moj Krojač i kupila dve obične bele košulje u veličini 56. Nakon par dana sam kupila i plavu. Neko vreme, da li zbog nestvarne tuge ili navike, nosila sam samo njih, nisam ni obraćala pažnju na ostale predivne stvari iz ormana, mogla sam da podnesem samo čistu jednostavnu pamučnu tkaninu. Sledeće leto, nakon mnogo meseci, sati i sati terapije, odlučila sam da kupim i lanene. Osećala sam se bolje, ali sam sama sebe podsećala na njega. Međutim to mi više nije smetalo. Ne pitajte me zašto, ali sam imala perverzan osećaj zadovoljstva, jer meni bolje stoje!
Možeš sama – ali lepše je u društvu
Mnogo je vode proteklo, što iz očnih kanala, što rekama života. Napokon, postala sam slobodna! Jer, jednostavno rečeno, vreme nam je prijatelj samo kada smo slobodni, zar ne? Primetila sam da sam nekako podigla bradu, da su mi grudi isturenije, ramena izvijenija, ali u nazad. Htela sam još da se izdignem! Želela sam da izgledam kao pobednica, kao statua pobede! Uzela sam papir i olovku i počela da crtam. Dužina za haljinu, ali da može da se upaše kao košulja, ramena traže naramenice, a džep traži inicijale! Da, usput sam naučila, da je lepo da se zna šta je čije i kome pripada! Košulje su lepe čak i kada se malo pogužvaju, ali ne previše. Magija je počela, napravila sam je ja! Napravila sam je nama koje smo pobednice, nama koje stojimo uspravno i ponosno, dok nosimo sve na svojim ramenima. Naše poraze, uspehe, naše padove i uspone – sada imamo i naramenice da malo ublaže pritisak. Ovo je za sve nas čije su suze natapale tuđe košulje, za sve nas koje su mislile da neće ustati, za sve nas koje smo se smejale pred drugima, a ridale u samoći. Za nas koje se prepoznajemo jednim pogledom, koje smo prešle hiljade kilometara da bi shvatile: možeš sama, ali lepše je u društvu – uhvati me za ruku da ti pokažem. I da se ne lažemo, volela bih da neki novi on pozajmi moju košulju, samo ako mu ne smetaju inicijali.
Do sledećeg čitanja,
Vaša J.
Foto: Nenad Lalatović
Mesto snimanja: Hotel Indigo
