SAKSIJA
U ovom periodu godine imam dve faze. Obe su podjednako dobre. Prva je euforija oko Dana Zaljubljenih, srca i ljubav na sve strane, supruge koje su napokon „ispoštovane”, ljubavnice koje su dobile preskupe poklone, mi neki zaljubljeni jer smo zamislite tog dana STVARNO zaljubljeni, svi kao nešto slavimo. Generalno taj praznik podržavam jer sam zaljubljena u ljubav i tako će cenim ostati dok postojim. Pa, tamo gde je nema ja je izmislim. Šta sve ljudi ne rade i ne izmišljaju, kojekakve spletke recimo, zamišljaju da su bolesni, pa onda razna scenarija kako dobijaju otkaz, kako su prevareni, kako neka tamo suparnica lomi nogu ili vrat na skijanju…
A, svega toga nema, i najverovatnije se nikada neće ni desiti.
Zato sam ja lepo smislila, da kada ljubavi nema, ja je lepo zamislim, izmislim i formiram. Meni je lepo, a svakako mi je lepše nego da sahranjujem žive, da razboljevam zdrave ili osiromašujem bogate… Druga faza je praznik uoči Sretenja. Da se sama nabijem na oštricu noža, kako bi rekao Duško Radović: „Najviše volim Beograd za praznike, jer svi Beograđani odu svojim kućama.” Znam sada će svi Kaporovi provincijalci da me bajonetom liše moći citiranja, jer ko ne voli ajvar neka digne dva prsta?
Slažem se snobovska je to floskula, ali mnogo volim prazan Beograd i slobodna parking mesta. Obožavam praznu ulicu Kneza Miloša i samo tri pesme sa plej liste od Zemuna do Zvezdare…
Naravno da nisam snob, svakako mi deda nije orao njivu na Terazijama, provereno mi je tata iz Prokuplja, a celo detinjstvo jesam provela grickajući drenjine na plastu sena… Ipak volim malo prostora za ova ne baš široka ramena, malo mira, tišine ponekad prija. Jedna od mojih bliskih prijateljica, takođe „dođoškinja” rodom iz okoline Novog Sada, nije otišla kući. Mame i tate više nema međ živima, pa nema kome ni da se vrati… U godinama smo, kada je imati zdrave i žive roditelje ravno čudu, uostalom iskreno dobro je da smo mi u ovim godinama žive i zdrave…
Ipak još uvek nismo ušle u đir prepričavanja ko je oladio, bacio kašiku, krepao, umro ili riknuo… Držimo se još uvek onih koje su prevarene, prevarile, zaljubljene u najgorem slučaju ulaze u menopauzu! Dakle dobro se držimo. Faza tračaranja koja je šta operisala je davno prevaziđena, jer ne možemo sa našom godinom proizvodnje da nađemo neopravljanu šasiju… Ipak preći toliko kilometara po asfaltu života, ostavlja tragove na nama oldtajmerkama…
Hvala Bogu, kafane u Beogradu ne znaju za praznike, zato iskreno poštujem moj grad!
Beogradske kafane su recimo, jedna od prvih stvari koje će neki stranac navesti, zašto se vraća tom nekom gradu u nekoj tamo Srbiji… Danas sedimo „Kod Gace”. Nešto slično Maloj Zvezdari, ali sa neopisivo dobrim moravskim ćevapima. Ko zna za Gacu za mene je Beograđanin ma odakle da ga je vetar doneo. Rakija je dobra, vino je na buteljku, dakle geografsko poreklo je „nepoznato”, ciganska pogača i pohovana paprika anulira činjenicu da pijem nešto poput sirćeta…
Malopre sam nabrojala teme za tim kafanskim stolom, a pošto ni Gaga ni ja nismo ušle u menopauzu, ja sam odavno razvedena, kao i ona, jedina opcija koju imamo je ljubav, preljuba ili sve zajedno…
„Idem sa dečkom odmah posle praznika u Rovinj, moram malo da se resetujem. Dete i pas kod bivšeg, malo da me jod i malvazija regenerišu…”
Inače dečko je oženjen, jedan jako zanimljiv dasa, sa standardnom pričom. Oženjen, al ništa ozbiljno. Čeka da dete napuni osamnaest, pa da se pozdravi sa prvim krugom… Da, jedna meni jako poznata priča, doduše mi nismo čekali nikakva punoletsva, mi smo se šmekerski pozdravili kada sam ja shvatila da sam saksija.
Saksija je, čisto da vas uputim, sinonim koji smo smislile moje prijateljice i ja.
Žena koja je uvek tu, kod kuće, najčešće na istom mestu. Ona ne pita mnogo, ulepšava prostor i ne smeta. U slučaju da je baštovan (muž) pomeri (letovanje, zimovanje, 8. mart i ostale prigodne situacije), saksija se ne buni.
Zahteva vrlo malo nege, pod negom podrazumevamo, izvesti ponekad na sunce do mora ili planine, obrisati prašinu sa listova zbog neke večere sa prijateljima, okititi za praznike, ponekad zaliti nekom formom seksa.
Saksije čekaju svojih pet minuta.
Procvetaće kada vlasnik krene da vene, do tada treba izdržati dosta perioda zamalo uvenuća, pa uskrsnuća, ali sve vreme fotosintezom uspevaju da održe ekosistem porodice na okupu.
Dakle ta saksija ima spektakularno bitnu ulogu, ali za druge… Nadam se da sam jasno objasnila ovaj pojam, ako niste shvatile, dobro je, jer to znači da ste vi jedan slobodan baštenski cvet, što je dobro i retko.
Dečkova saksija, takođe zna da njen baštovan ide u Rovinj na poslovni put. Ona neće zvati ni uznemiravati, jer zna koliko je naporan njegov posao. Uostalom, neće ona uvenuti za tih par dana, bitno je da se vrati kući. Jer tako su nas učile bake: „Bitno je da dođe kući…”
On će je možda zaliti pred put, karticom bez limita, nekim skupim parfemom ili sportskim seksom koji je oboma odavno dosadio. Znate da baštovani ne spavaju sa saksijama? Nikako, oni se razvode dugi niz godina, najčešće dok se sama saksija ne slomi. Oni zaista i žive samo od čistog kiseonika stabilnog braka, sve dok je fotosinteza zagarantovana sve je u najboljem redu.
Ipak svi čekamo to punoletstvo, jer valjda tada saksijina potomkinja neće tražiti cuclu i plišanog zeku, psihologa i brdo karamela, već će svom tati baštovanu poželeti srećan ulazak u drugi krug i tražiti skromno jednog Range Rovera?
Nekada davno u nekom prošlom životu, da, bila sam taj zanimljiv deo svakog enterijera i nije me sramota.
Nije me sramota ni što sam ljubavnice mentalno „spaljivala” na Terazijama, dosta često radila razne laboratoriske zahvate na njima, svakodnevno im palila sveće za mrtve, a neretko šišala i gole vodila osedlane kroz Kralja Petra… Naravno u mojoj mašti, koju bi neka tajna služba mogla lepo da iskoristi… Međutim, danas smatram da ni jedna ljubavnica nikome, pa ni meni nije kriva. Ljubavnice su predivne i treba im se zahvaliti, pod broj jedan, jer su nas spasile loših baštovana, pod dva, jer su nam skinule robiju lošeg i dosadnog seksa sa grbače, pod tri čak i da su nam odvele baštovana, što kaže gorepomenuta Gaga, hej… Pretvorili su nas u žardinjere…
Jer ipak, biti žardinjera je nešto veličanstveno! Napolju si stalno, nisi ničija svojina, a pre svega zalivaju te redovno.
Mislite o tome…
