SEBIČLUK
Možda jedina osobina koju svi posedujemo, a od nje se peremo maltene sonom kiselinom. Da, toliko bežimo od nje da sam danas, baš danas shvatila da postaje smešno i neprihvatljivo. Želeli to ili ne, ali mi smo sebični. Ah, naravno da ovde ni govora nema o materijalnom sebičluku, to je samo obično cicijaštvo, za koje ja nemam ni objašnjenje ni opravdanja. Štaviše, prezirem ga iz svakog nerva bića! Cicijaštvo je za mene nepoznanica kao takvo, iskreno prezirem cicije i nemam ih u ličnom okruženju. Zato, vratimo se na ono šta sam spoznala i mogu reći prihvatila kao sadržaj života i ne, nije mi se dopalo, ali sam prigrlila.
Upoznati sebe je mač sa dve oštrice. Spoznati sebe kroz najobičnije životne situacije možemo reći da je ono šta zovemo život. Prihvatiti to, nije lako.
Dakle, krenula sam na jedan od mnogih događaja kojima zbog posla prisustvujem rado.
Pre toga sam imala poprilično naporan dan. Pre nego sam sela u auto, srela sam komšiju koji je krenuo da prošeta psa. Svi mi koji imamo pse znamo da su jednaka obaveza kao i deca. Ja čak dete mogu da ostavim kod mame, ali psa nikako, jer njen pas ne voli mog psa. Da, Jack Russeli su veoma nadrkana sorta. Ok, komšija sa psom. U kratkom razgovoru, a naravno da znam da je komšija nedavno razveden, stižemo do teme naših obaveza oko dece, koliko ko puta mora da sedne u auto ili organizuje dovoženja sa raznoraznih aktivnosti.
Moram naglasiti da ovde pričamo o jednom vrlo posvećenom tati. Kao i obično stigosmo nekako i do novih ljubavi, izlazaka i drugog kruga života. Slatko smo se smejali, kako nas ovi novi partneri iz drugog kruga ne kapiraju. Pa da, mi više ne želimo da nam je neko non stop u kući, iritiraju nas paste za zube stisnute na pola, malo nam smeta i kada je zavesa na pola garnišle, a često se zapitamo i da li baš moraju da prespavaju kod nas?
Ne, ne, mi jesmo zaljubljeni, apsolutno volimo ta divna bića sa kojima provodimo vreme u bioskopu, pozorišti, na večeri, ali…Ne spuštena daska na toaletu, peškir bačen na pod, neoprana šoljica kafe ili daleko bilo neumotano parče sira nehajno vraćeno u frižider? Pobogu mi smo ovaj drugi krug teškom mukom zaslužili, pa nećemo valjda reprizu prethodnog.
Imam jednog prijatelja koji sa suprugom živi četrdeset godina u istoj zgradi na različitim spratovima.
Tvrdi da je to jedini recept za srećan brak. Nekada sam mu se podsmevala, sada mu aplaudiram. Zvučim sebično, zar ne? Ok, ali i vi ste! To što sa nekim prespavamo ili provedemo nekoliko decenija u kvadraturi stana, ne znači da imamo tapiju na sreću, naprotiv! Sloboda je najskuplja stavka u životu, ali je i medalja sa dve strane. I o tome ćemo kasnije…
Koliko puta ste poželeli da vašeg supruga ne vidite bar nekoliko meseci? Verujte mi i on vas. Koliko puta ste pomislili da vam treba bar pet dana tišine i samoće? Molim vas budite iskreni i ne osuđujte se zbog toga. Uostalom, ako ste poželeli da vam direktorki blanš spali kosu, groznije je od nečeg kao što je samo malo mira. Dakle, ne osuđujte se.
Luksuz potpune slobode imaju samo oni koji nemaju ni decu ni psa, ostaju nam bračni partneri, zar ne? Koliko puta ste poželeli (a potom postili ceo Uskršnji post) da ih jednostavno nema, samo da nestanu? Mnogo puta, evo ja ću izgovoriti umesto vas.
Međutim karte ne delimo mi – mi samo sedimo za pokeraškim stolom, pa šta kome zapadne.
U slučaju razvoda, za koji tvrdim da kao lep i prijatan ne postoji, ta novostečena sloboda ima gorak ukus. Više od pola vremena se pitate: Zar nije moglo knjiški – živeli su srećno do kraja života? Jednostavno nije. Međutim, vrlo brzo shvatite da ste na neki čudan način blagosloveni! Čime? Pa, slobodom da budete sebični!
Da birate ko će vam zgužvati posteljinu, baciti peškir na pod ili stisnuti pastu od sredine. Da, verujem da će oni koji ne smeju da budu sebični svaki prdež opisati kao blagoslov, jer ipak imaju nekoga da prdne kraj njih. Da, sjajno, svi ti blagoslovi fingiranog života, čak i sada kada sam zaljubljena, neka hvala. Moguće je da sam frustrirana raspuštenica i da sam ogorčena bivša žena. Takođe, sigurna sam da su mi podeljene i loše karte, ali i dalje, neka hvala. Jedna moja vrlo udata prijateljica, je izgovorila famoznu rečenicu: Daj svakoj ženi platu od 5000 eura i stan, da vidim koliko bi žena ostalo u tom srećnom braku.
Ostala sam bez teksta. Retko se dešava, ali spoznaja ume da me stavi na mute. Ne brinite, nisam postala feministkinja. Samo sa prigrlila sebičluk, jer, kako bi rekla moja draga Duška Jovanić, najsrećniji smo kada se rastajemo da bi se ponovo sreli. Moram priznati da sam razmišljala i o onoj floskuli: Lepo je u društvu popiti šoljicu kafe, nije lako biti sam. Pa ko će čašu vode da ti doda?
Kod nas je sebičluk suprotno od žrtve, umesto od davanja.
Davanje ima kulturnu granicu i neki reciprocitet. Kod nas, na našem podneblju, žrtva stoji nasuprot sebičluka. Kada kažu nesebično dajem, znači – ja se žrtvujem. Bolja ste supruga, ako žrtvujete svoju odabranu profesiju za koju ste se školovali, zarad porodice. Bolja ste devojka, ako skuvate ručak za prijatelje nego da ga poručite. Bolja ste ćerka ako trčite vašim roditeljima, jer vaš brat ima više obaveza. Naravno vi imate bar jedno dete, posao, muža. Ali, vi ste ćerka, žrtvujte se pobogu!
I, na kraju, naučeni smo da je žrtva bez obzira što nikada nije nagrađena i apsolutno fiktivno rezervisana za neki budući raj jedina opcija. Raj koji niko ne garantuje osim naše savesti. Naravno sebičluk je rezervisan za jači pol, jer oni prosto sve mogu jače. Zato ja savetujem da budete sebični! Kako, zašto? Bićete kažnjeni, savest vam ne dozvoljava? Opustite se, ostavite prljave sudove, otiđite sa drugaricama na večeru i slobodno popijte koju čašu više, neka i fudbalska oprema vašeg sina ostane prljava, verujte toga se niko neće sećati! Ako sada ne prigrilte sebičluk, kada ćete?
