…je najljubavniji mesec!
Da, počinju saobraćajne gužve, zahtevni šefovi su se vratili sa odmora i delegiraju sada i odmah zadatke. Tako je, moramo uskladiti milion obaveza naših privatnih uz dečije. Umesto hladne malvazije, niz grlo brzinski klizi vrela kafa, umesto neobaveznih razgovora sa prijateljicama o letovanju i sniženjima, jurcamo sa engleskog na odbojku, pa na ples. Pijaca je postala obaveza, a ne slatko opušteno ćaskanje sa prodavcima, dok obilazeći tezge sa breskvama i trešnjama, razmišljamo o vikend bekstvu u neku fruškogorsku vinariju.
Septembar je otmičar leta!
Treba se iz onih lenjih kadgod buđenja, vratiti na školsko zvono ritam. Pripremiti sve te male razmažene glavice za ono što zovemo stvaran život. Sveske, knjige, pernice… Pa prvi sastav Kako sam provela školski raspust. Ipak za mene je septembar…
…najljubavniji mesec.
Moja ćerka je isplela dve pletenice, obukla je cvetnu haljinicu i bele baletanke, poljubila me i odmahnula rukom: Nemoj da me pratiš, znaš da sada umem sama.
Srce mi je poskočilo i preskočilo. Progutala sam kuglu. Kuglu, ponosa, ljubavi i straha. Najmlađa je od sve moje dece. Kada smo stigli do mogu sama?
Ali, ja ne mogu sama!
Ja nisam spremna za to. Sebična sam znam, ali do juna smo sve morale zajedno, kad odjednom…
Šta ću, poslužila sam se lukavstvom. Povedi ti mene danas, samo da vidimo zajedno prvake – izgovorih bez grča na licu. Trebala mi je ta ručica da me još jednom povede do ulaza u školu, moram se polako skidati sa osećaja potrebnosti. Sutra će već biti lakše, pripremila sam se.
Prvaci su se u koloni dvoje po dvoje, polako spuštali ka učionicama u prizemlju, mame i tate su mahali. Anika je brzo pustila moju ruku, i tiho izgovorila: Hajde, sada idi, videla si ih slatki su.
Volim te – izgovorih sebi u bradu, a pomislih da ću se raspasti tu pred svim tim ljudima, da ću glasno od silne ljubavi izvrištati gejzir suza.
Da, mame i tate su takođe i plakali, naravno, to nije blam, jer klinci polako odrastaju. Odlaze u neku novu priču, onu kada mame i tate bivaju sve manje potrebni. Ja sam se pridružila, ma ko od njih zna, da li sam i ja mama nekog prvaka? Tako sam plakala, ne sećam se koliko dugo. Taj dan sam otkazala sve obaveze, izvadila sam slike mojih sinova iz kutije uspomena, pregledala sam jednu po jednu. Sećala se prvih osmeha, gugutanja, pa sve do njihovog prvog prolaska kroz školsku kapiju. Sa mamom sam preko telefona isplakala još par mililitara slane oslobađajuće tečnosti, setile smo se i moje plisirane suknjice i kikica, učiteljice Zorice i maminih suza ispred učionice I/5.
Blagoslovi
Deca su blagoslov, bar meni moja jesu. Ponosna sam na njih, naučili su me mnogo, ja njih možda nešto. Svakako će ih život fino izbrusiti, pa ćemo nekada u budućnosti pričati o svemu.
Na stolu mi stoji pozivnica.
Bež boje je, ima onaj perla premaz, na početku stoje dva imena, potom krasnopisom vreme crkvenog, pa takozvanog građanskog venčanja.
Najbolji drug mog sina se ženi. Da, mlad je, kao i moj sin, ima samo 24 godine.
Ja sam u tim godinama već dojila Andriju, moje prvo dete.
Sedeli su zajedno u klupi, a ja sam im pravila sendviče za užinu. Kasnije sam saznala da su im ti moji zdravi sendviči bili grozni i da su ih menjali sa drugaricama koje su imale kupovne. Vodila sam ih do kapije škole, čini mi se, ne tako davno.
On se, dakle, ženi.
Ipak, ne tako davno je samo sećanje, završili su fakultete, zaljubili se, a život divan kakav jeste, odlučio je da se Uroš i oženi.
Magija
Kao čarobnim štapićem, oni su odrasli. Pelene, noćna ustajanja, dečije bolesti, Zubić vile, Deda Mraz, Babaroga… Sve je prošlo, čini se, u treptaju oka. Oni su porasli, mi smo i dalje tu. Hvatamo ih za ruku kad god se ukaže prilika, ali malo ih je. Brzo se izmigolje, trče svojim obavezama, svojim momcima i devojkama i svom životu. Ogrebemo se za poneki zagrljaj u prolazu, poneki poljubac u trku. Ali to je život, zar ne? Na magičan način su od smežuranog smotuljka postali lepi ljudi.
Stojim između tezgi na pijaci, biram papriku i kupus, malo žurim jer na parkingu me čeka Aleksa. Moj srednji sin. Od kako je položio vozački, koristi svaku situaciju da se provoza, pa makar mamu vozio u nabavku. Eto, držim se još uvek, sa knedlom veličine teniske loptice u grlu. Deca nam rastu, kreću u školu, pa se zaljube, pa se udaju i žene. Možda niste primetili, ali sve najlepše se dešava u septembru. Možda nas zaboli ta prolaznost života, malo nas uplaši, ali tu je.
Sa septembrom se nemojte trkati, uvek će biti brži od vas, verujte mi, jer ja sam svedok i učesnik.
Pustite ga neka teče. Uhvatite ih za ruku čvrsto, malo će se migoljiti, ali popustiće, zagrlite ih dok još možete, ispletite im kikice i sakrijte suze izpred njih, jer vrlo brzo i sami će nekoga pratiti do te kapije ulaska u neki novi život.
A, daće Bog da i vi budete tu. I tek tako septembar je najljubavniji mesec.
Nije bogat ko ima volova, već kćeri i sinova. Nije silan ko ima pušaka, već kolevki. Nek ljubav nadjača, nek ne bude plača, osim dečijeg… Pa i kad kadio i voćke sadio… deca ti se rađala. Amin!
Ljubivoje Ršumović
Foto: IMDB
