ŠEST RUČKI
Zalasci… Oduvek su me podsećali na jeftine romantične komedije, na prva letovanja i poljupce. Ponekad i na jeftinu sangriju i sladunjavu muziku, koja prodaje malo više od onih obećanja „zauvek ću te se sećati“, ili „čujemo se sutra“. A, nikada se više čuti nećemo.
Da, zalazak je prelep.
Fascinantno je da sam ja sada na nekih trideset plus stepeni, dupeta uvaljanog u pesak, oko mene se zezaju neki kul klinci, koji pored još više kul roditelja, duvaju neke pafove. Muzika je lubeničasta kao i miris tih e cigareta, a moj život trenutno izgleda kao gomila te pare. Gust, nerealan i moguće otrovan.
Da, ja sam na samo par sati od mog grada iz kog sam otišla samo da se saberem od oduzetosti.
Ostavila sam decu, roditelje, prijatelje, psa. Pobegla sam sa 8 na 38. Tako je, baš ste pronicljivi, od problema se ne može pobeći? Greška, od života se ne može otići, zato sam se samo sklonila. Da ga preživim! Ok, ok zvučim suviše dramatično? Nema roze naočara, nema šećerne vune, a što je najgore, nema ni mržnje, ni empatije, tačnije nema ničega. Dakle jasno je, nisam ni pobegla, ni otišla, samo samo jednostavno odletela u Dubai. Znam, znam, vama sada treba jedna moja dramatična ispovest, o tome, kako sam prevarena, izigrana ili povređena? Ok, jesam, šta sa tim? Ljudi lažu, varaju, povređuju… Šta tu ima novo?
Par poslednjih mohikanaca koji imaju obraz, par nas koje je briga za onu neku osobu koja je umesto prva postala treća i bog ili karma koji će sve to nagraditi? NE.
Zalazak je prelep kao što rekoh, baš kakav bih volela da bude nekog poslednjeg dana… Mog.
Drama? Ovo nije priča o životu i smrti, ovo je priča, o poštenju, prijateljima i Životu. Život je u prethodnoj rečenici namerno napisana reč velikim slovom, jer ta reč je veća od bilo kog imena prezimena, ma veća od svega. Prosto rečeno, postoje ljudi koji žive, samo zato što im niko nije javio da su umrli, poznajem ih mnogo, opet… Ima onih kojima se i zrak sunca zahvaljuje što su tu, živi, nasmejani i postoje. Nažalost ovih prvih je mnogo više! Ovog puta ne bih volela da išta prepuštam pričama o karmi, sudbini ili onoj predosadnoj „kako zračiš tako i privlačiš“
Jer da je zaista tako, mislim da bi bilo kritično izaći iz kuće, a da nam asteroid ne rascopa glavu, dakle… Pošto sam stigla na nadam se pola životnog veka, jer zaista ne bih sve vas volela da smaram do stote (a obećavam da hoću, ako bude prilike) vratila sam neka svoja sećanja. Onako autobiografski gledano, ima tu materijala za jednu pozamašnu dramediju (drama_komediju), sa više smeha nego suza, ali… Evo baš danas mi se umesto tragično završene veze, nekih poslovnih problema i zamislite poneke porodične trzavice , stvorila slika nekog budućeg odlaska sa ove planete.
Da svakako, u gradu sam koji ne spava, koji je skup samo svojim imenom, koji nudi više zabave, raskoši i života nego bilo koji postojeći na našoj planeti… Pa zašto ja onda o toj tako životno najsumornijoj temi?
.
Jenog dana, možda ne skoro, navići ćete se na to, da ja ne pišem ono šta vi želite, već o onome o čemu moram.
Jednostavno, MORAM
Ja mogu ovo nikada da ne objavim, ali dnevnik mog života je nešto što nas sve ponekad malo oživi. Koliko mene što znam da vi čitate, toliko i vas jer je lekovito. Leči ponekad da znamo da nismo sami. Upravo tu dolazimo do moje poente. Nekada davno, bila sam jako mala, a moguće da je moj deka bio jako pijan, naučila sam veliku istinu.
„Čovek mora imati šest prijatelja“
Ok, dakle ja sam mala, deka je pijan, ali zašto baš toliko ili samo šest? Ja inače imam taj začuđen pogled, kada ne mogu da proniknem u neku enigmu ili misao osobe preko puta mene, nekako više grimasom komuniciram nego rečima. „Ljubavi dekina, kovčeg ima šest ručki, uvek moraš imati šest pravih prijatelja u životu, nije to tek tako napravljeno.“ I eto ga momenat sreće.
Olja je sipala vino, dok sam sa Senkom i Jelenom dogovarala večeru u ponedeljak kada se vratim, Miki i Radojča su mi slali neke sulude mimove, a Ela neku novu kremu za ruke, koja pegla sve! Nemanja je logično linkovao neke pantalone koje se moraju dobaviti, a ja sam shvatila… Postoje povetarci i oluje, izlasci i zalasci, kiše i snegovi… Bićemo na kolenima, na podu, na dnu. Dozvolićemo sebi da padnemo, da puzimo, polako ustanemo i uspravimo se. Trudićemo se da ne povredimo, a bićemo povređeni. Poštovaćemo, a bićemo izdani. Nećemo saplitati, a bićemo oboreni. I sve to ćemo izneti uz ovih šest ručki. Postoje neke stvari, ljudi, koji nemaju cenu, njihova vrednost je tolika da se ne može matematički izračunati i baš zato…
Čuvajte ih, negujte, volite.
Da, to su baš oni koji vam se podrazumevaju, oni koji i ne moraju da vas pitaju kako ste. Oni jednostavno znaju. Znaju po zarezu u rečenici, po kratkoj stanci u glasovnoj poruci ili po neobičnom storiju na instagramu. Čuvajte vaše ručke, jer danas dok su tu uz vas, recite im koliko su vam bitni. Setite ste šta ste sve poneli zajedno u kovčegu života.
I bravo za sve nas, koji VAS imamo.
Verujte ovo je bio najlepši zalazak sunca u mom životu!
Vaša,
Foto: Profimedia
