Instagram je opet promenio algoritam. Napolju je pretoplo. Ništa danima ne stižem. Budim se sa glavoboljom, što se retko dešavalo pre. Rasejana sam. Kasnim sa rokovima. Opterećena sam i grižom savesti da zapostavljam decu. Iskreno, čini mi se da zapostavljam i sebe. Ne stižem ni na terapiju. Ne umem sebi da kažem ukoči. Nekada sam to umela… Promenila sam se. Ne sviđam mi se.
Znate za onu staru Dala baba dinar da uđe u kolo, a dva da izađe?
Evo, ja sam ta baba danas. Ne tako davno, smatrala sam sebe umetnicom življenja života. Imala sam sitne uloge, pristojne dobitke, sasvim miran stabilan čak i preopušten život. Nisam se previše bavila politikom, vremenskom prognozom, generalno jedva sam znala šta znači reč stres… Ustala sam jedno jutro i sebe zasula pitanjima. KO sam? Gde sam krenula? Da li je dovoljno što pišem ili odlično kuvam? Da li sam ja dovoljna? Šta će ostati iza mene? Šta sam ja tačno postigla za ovih pa skoro pedeset godina? Po čemu će me se sećati? Po čemu će me pamtiti ovaj grad?
Bum bum bum, bravo, satri se budalo! Vratila sam se mazohistički u prošlost i još gore u poređenja. Poredila sam se sa ženama koje znam i ne znam, koje su me nekada očešale ramenom u prolazu, pa čak i sa onima koje poznajem samo sa društvenih mreža. Krenula sam da merim njihove uspehe, brakove, porodice sa mojim. Krenula sam i nisam umela da se zaustavim. Ni jedne jedine sekunde nisam pomislila, da umem bolje od toga! Da nisam toliko naivna i glupa da verujem da za sve to možda ja nisam stvorena, da sam ja zaista samo jedna umetnica lagodnog života.
Ah te savršene žene…
Jedna ustaje u 6 i trči 10 kilometara, a potom odlazi u crkvu da se opusti, nakon toga provodi ceo dan sa svojim zaposlenima u jednoj od najuspešnijih srpskih kompanija. Stigne i da sa ćerkom oslikava ikone, a uveče da poseti i poneki event. Druga sa suprugom i decom obilazi jahtom grčka ostrva, trenira i na putovanjima svako jutro i zaista ima stomak sa onih slavnih 6 pločica… Muž je slika, snima i ljubi u rame. Sin je prelep i uvek nasmejan.
Treća dok priprema zdrave obroke za celu porodicu i komunicira na Zoom-u sa svojih 24 zaposlena, nanosi lajner kao laserom, i hvali se najnovijim ugovorom u firmi u kojoj rade samo i isključivo žene. Plače mi se. Sipam vino i vraćam se u mračni ćošak mojih neuspeha, nedoslednosti i promašenih šansi. Sedim.
Da, odlučila sam sa sednem na ovo dupe bez mišićne mase i da se samokažnjavam.
Ne, nisam htela da pozovem terapeutkinju, ni mamu, ni prijateljice. Nisam želela da me iko teši i da mi govori koliko sam predivna majka, dobra spisateljica, sjajna prijateljica. Nisam želela ni da mi tata objašnjava kako smo svi različiti, da ne može umetnička duša imati biznis mozak. Znam, tanana je moja dušica za debele spletke. Ja ne umem da lažem očima, ja nemam poker face, ja plačem kada boli.
Dakle, sedela sam. Kao robot sam odšetala do komode sa starim fotografijama i shvatila sam da je jedina osoba koju bih želela da vidim MOJA BAKA. Njeno prelepo lice sa prozirno plavim očima i tankom porculanskom kožom i sa te stare fotografije me je gledalo sa toplinom. Ja sam kraj nje na starom putu, pokraj naše porodične kuće. Ja sam mala, ona je velika. Ona je uvek bila velika. Ustajala je u pet, radila dok sunce ne zađe, bila uvek nasmejana. Da li je trpela? Da li je imala vremena da se bavi analizama svog života? Da li je patila što nema tri krave više kao njena prva komšinica? Ili televizor u boji kao njena jetrva? NE.
Čovek je srećan onoliko koliko sam želi – govorila je često.
Takođe je ne jednom rekla, da čovek koji ne ume da oprosti sebi, ne može biti pošten, jer svoje greške svak’ mora prigrliti. Kada svoju grešku upoznaš i uzmeš kao poklon, ona postaje tvoj saveznik, ali ako se praviš da se nije dogodila i sklanjaš odgovornost sa sebe, isto ćeš ponoviti i još teže sebi oprostiti, a kako ćeš onda biti čovek prema drugome, ako nisi ni prema sebi. I tek tako, ustala sam.
Pokupila sam slike sa poda, posložila ih u fioku prošlosti… Setila sam se toliko toga lepog šta sam sama izgradila za sve ove godine. Koliko sam ljudi nasmejala i utešila mojim knjigama i tekstovima. Koliko sam radosti i topline pružila, koliko sam zagrljaja i poljubaca dala! Da, presrećna sam što sam okružena uspešnim predivnim ženama. Srećna sam i zahvalna što ih poznajem, za svaki ručak koji smo podelile, za svaku zdravicu koju smo nazdravile. Ali, ovaj put da pređem, morala sam sama. Sama da dođem do sebe, da zagrlim onu malu musavu na fotografiji kraj bake. Možda moj put nije ovenčan lovorikama biznis planova i eksel tabela, ali svakako jeste posut ljubavlju, razumevanjem i toplinom. Ja sam ona koja daje svetlo. Baš kao i moja baka. Neke od nas su rođene da podignu prijateljicu koja je juče morala da podeli deset otkaza. Neke smo tu da osmehom, rečju ili toplinom dočekamo i ispratimo one koji jure na dvadeset sastanaka i poslovna putovanja.
Neke od nas su JA.
Napravila sam doboš tortu, skuvala sladak kupus i okupila klince na ručku. Ručak se odužio do večere, gledali smo neku super tursku seriju na Netflix-u. Sećali smo se njihovih školskih dana, glavobolja koje su mi zadavali, smeha i suza. Na kraju su svi strahovi nestali. Ko će me se sećati? Pa samo oni do kojih mi je stalo! Baš kao što se i ja sećam jasno svakog trena provedenog sa mojom bakom. A, za ostale, zaista me nije briga.
Jer, ja vredim!
I sada nakon ove male mazohističke introspekcije, samo mogu reći SJAJN8 (sjajno sam)!
