Leto se batrga, pokušava da zadrži ono malo integriteta na odlasku. Oblači svoje najsjajnije haljine, flertuje, diže temperaturu. Želi da zasija bar za kraj, da pokaže da nakon tog veličanstvenog odlaska dolaze ne tako lepi dani… Odlazak leta je kao mali razvod. Kao ona žena koja misli da je nezamenjiva, jedina, najsjajnija, ona posle koje nema sunca. E, pa drago leto, razumeli smo se. Ali, jednostavno, nekome više prija kiša, nekome priroda. Ne traži sunce, već tamu. Nije do nas. Pusti jesen neka zavlada, dovoljno je sijati sebi, zar ne?
SEBE SEBI
Ako se hronološki vratim u prošlost, što nije teško kada imate decu, naučila sam… Mnogo – i na – logično – teži način. Deca su sjajna bića, ali brzo rastu, na kraju prirodno i odu. Roditelji su najveći borci, ali u nekom momentu postaju kao deca, dakle deca odu, a roditelji ako ste imali sreće da požive, postaju vaše nove bebe. Koliko god mislili da smo nezamenjivi i da sijamo kao leto, neko jednostavno voli kišu i mi ga pregrevamo i jednostavno moramo otići.
A, na tom putu svi pokušavaju da nas nauče kako moramo voleti sebe? Manipulacije života ne prestaju od doba kada postajemo svesni do čini mi se onog momenta kada se potpuno osvestimo! Potpuno osvešćenje će nas verovatno dovesti i do samoće. Bar na neki period. Jer onog momenta kada prestanete da imate grižu savesti i rukom zaustavite bič lažnog morala, nećete prijati ni deci, ni roditeljima, ponajmanje okolini.
DRUŠTVO
Ja društvo dvadeset i prvog veka zovem po filmu Društvo mrtvih pesnika. Perifernim vidom, zaobilazeći suštinu, nepoznavajući ni osobu ni temu, spremni smo da sudimo, osuđujemo, donosimo zaključke? Potpuno zapostavljajući sebe, svoje kapacitete ili znanje o sebi. Jer, ako bismo malo zagrebali i iznenadili neprijatno, nešto bi morali i da preduzmemo, zar ne? E, pošto je rad na sebi težak, mukotrpan i pun odricanja, mi preuzimamo ulogu ispravljača onih oko nas, jer znamo kod nas šta ne valja, to će pomoći NJIMA?
Veštom manipulacijom, svojim iskustvom prepoznavanja problema (koje živimo) onom preko puta dajemo savet kako da ih reši? To se najviše da videti kod nas roditelja, koji uporno decu gušimo našim neiskorištenim kapacitetima, frustrirajući ih šta sve mi nismo, a oni moraju. Zapostavljajući činjenicu, da niko ne mora ništa, da niko nama ne duguje, kao ni mi nikome, BAŠ NIŠTA! Međutim, kako držati nekoga u obavezi da vas voli, ako vam ne duguje baš ništa?
Kako bez rečenice Šta sam ja sve tebi dala, pružila ili učinila? Lako, evo odmah, zatvorite oči i recite MENI NIKO NE DUGUJE NIŠTA! Sve obroke koje sam napravila, mašine veša koje sam opeglala, sve roditeljske koje sam posetila, suze koje sam brisala, povraćke u koje sam ugazila – JA SAM ŽELELA! Kada želite decu, želite i sve gore navedeno, u protivnom kupite lutku pa se izigrajte. I tako lako sam otpisala sva dugovanja, niko nikom ništa.
Volim moje predivne roditelje.
Iz ljubavi koju su mi pružili, rodila se u meni ogromna ljubav i poštovanje, nemam dug, već samo ljubav koju će uvek imati od mene. Nikada me nisu emotivno ucenjivali, to sam radila sama sebi. Želela sam da budem ono leto sa početka priče, da kopiram njihov idealan brak, zaboravila sam samo da je za to potrebno dvoje… Dvoje spremnih da budu sva četiri godišnja doba, pa čak i kada se dogode elementarne nepogode. Problem je što preuzimamo ulogu majke u braku, pa se iznenadimo kada nam to najstarije dete bude nevaljalo. To najstarije dete očekuje ukor ili kaznu baš kao i mlađa deca, a potom neosuđujući nastavak zajedničkog života.To dete najčešće ode prvo, kada nas PRERASTE.
Nesebično smo ga tetošili, nahranili, odgajili, neke i prevaspitali, a potom prepustili ŽENI. Nekoj kojoj ne treba sin, već muškarac. I tako ispratih jednog jako kvalitetnog muža kod žene, takođe sa puno ljubavi, ali ovog puta prema sebi. Prestala sam da manipulišem, SEBE. Da izmišljam raznorazne izgovore i da se pravdam društveno moralnim postulatima. I tek tako naučila sam da punjena paprika, opeglana košulja ili exel tabela tuđih obaveza nije moj posao.
Ni završeni fakulteti naše dece, ni njihove veze i brakovi, nisu naš posao. Naš posao smo samo i jedino MI. A, naš obaveza je da ih sa puno ljubavi naučimo da skuvaju ručak, opeglaju košulju i stave svoje zadatke u tabele koje će ih kasnije podsetiti koliko smo ih zaista voleli. Jer u sazrevanju je kao i u naglom rastu tela, umeju kosti da zabole. Razvoj ume da bude bolan, zato je mnogo lakše razvijati se u skladu sa vremenom. Jer ako preskočimo neke delove, kasnije ide malo teže, verujte, to odlično znam. U jednom momentu sam toliko dugo ležala na zemlji, da sam se skoro osušila… Kao…
ŠLJIVA.
Za šljivu osim što je naše nacionalno blago, kažu da je najkompletnija voćka. Juče sam sa mog placa iz Gornje Kordince donela punu gajbu crvene Ranke.
Taj dragoceni plod služi za popularnu šljivovicu, može se koristiti za džemove, kompote i pite, a kao lek se koristi suva šljiva… Ono šta padne i ostane na zemlji daje se svinjama. I zato naučite kako da ustanete sa poda, jer sami ste sebe dole i bacili, u suprotnom – poješće vas svinje.
