Hodam, asfalt boje nafte lepi mi se za đonove. Februarska kiša oprala je sve…
Ulice grehove, očekivanja.
Zašto sam najdepresivniji u februaru?
Tu kao da ne postoji „možda zbog“, odgovor se uvek nametne sam od sebe. Ne volim rođendan, ne volim dan kada sam je upoznao, ne volim opalo lišće i samu pomisao na moju nemoć.
Ego, pa dobro možda mogu da kao Doca povežem reč EGO sa nemoć, ali ne umem sebe da raščlanim kao mandarinu, na one male glatke jednostavne parčiće, koji su do pre samo par minuta bili deo celine…
Jedne savršene prirodne celine. To može samo ona.
Hodam…
Misao koja me prati, kao ovaj pun mesec je pivo, na svu ovu gorčinu meni treba još gorkog hladnog i poznatog.
Ona voli belo vino, ja tamno pivo, zašto jebeno uvek mislim o njoj?!
Koliko sam pritajeno nemoćan, ili kako bi ona rekla „pička“.
Ta reč iz njenih usta ima prizvuk nežnosti, ta reč izgovorena njenim glasom ima miris cimeta…
Jebote opet mislim o njoj, a tako je uvek u februaru.
Kosovska 33, dobra stara K33.
Uspomene
Nisam siguran, znam da zvuči suludo, ali u jednom trenu mi se učinilo da mi je mesec namignuo, šef svih zvezda, moj šef.
„Mator si Nikola, mator za te budalaštine“
„Ulazite ili?“
Čovek zabrinutog pogleda me zbunjeno gleda, mora da sam svoju misao kao i obično izgovorio naglas.
„Ako idete kod Doce prvi sprat stan broj 3“ izgovara čovek sa plavim filcanim Borsalino šeširom.
Bože koliko se toga izmenilo, pa ja više ni komšiluk ne poznajem.
„Da da, hvala kod Doce, upravo.“
Čovek sa plavim filcanim Borsalino šeširom uvrće namašćen brk i propušta me kao kakvog lečenog ludaka, sa samilosnim osmehom koji govori da ima nade.
Penjem se kratkim stepenicama koje su nekada bile veće od svemira.
Prst mi se lepi za zvono, kratak zvuk, dobro poznat i eto ga.
Upadam u rupu sećanja kao Alisa u Zemlju Čuda.
„Nikola!“
Grli me snažno, tapše po leđima, „Lisabon, pa Njujork, napokon Beograd!“ Osmehujem se sumorno, dok skidam tonu sa leđa, znam da će sve biti dobro, a da kao i uvek ništa neće biti kako ona kaže „kk“.
„Zašto se viđamo kod mene Nikola, dogovorili smo se da ćeš raditi sa nekim od mojih kolega.
Nikola isuviše smo bliski da bih ja mogao da budem od pomoći, osiiiim…“ Potvrđujem pogledom da je „OSIM SITUACIJA“
„Onda da ti sipam pivo?“
Klimam glavom nemo, treba mi ipak malo gorčine da podmažem tugu.
Pun je mesec nad Beogradom, mrzim rođendan i imam nerazjašnjene račune sa jednom od zvezda padalica koje sam odavno želeo da pustim. A, nikada nisam.
„Posle ćemo o svemu, a vidim ti bi o jagodici?“
Smejem se dok mi ledena Stella silazi niz grlo,
„Ok, o Seleni…da, ne zovi je više jagodica, zvuči kao neka mala slatka voćka, a i ti i ja znamo da nije ništa od toga.“
Doca me gleda potpuno nezainteresovano.
„Pričaj, nisi valjda svratio samo na hladno pivo?“
Smejem se glasno, dok mi bela pena nekim čudom završava u levoj nozdrvi…
„Ništa novo…“ počinjem da pričam istu priču, sa istim ulogama samo sa izmenjenim datumima.
Gledam kroz prozor.
Na nebu nema zvezda, mesec se svojom punoćom probija kroz oblake, ja sam tu, sam sa svima, okružen sobom, a jedino šta osećam je potpuno vanseblje.
„Ja te neću prekidati, znam daaaa čim si u ordinaciji…“
Podižem noge na izlizani tabure i razmišljam koliko je Selena ovde ispričano, koliko suza isplakano i koliko grehova okajano, ponekad pomislim više nego u crkvi.
„Video sam je, video sam je sa njim, video sam je sa decom, video sam je.“ Doca klima glavom stručno, kao da je upravo otkrio Pitagorinu teoremu i siguran sam da taj pokret drugima daje vetar u leđa da nastave da se ofiraju, da nastave da dele svoje suze i sline sa nepoznatim starcem, dok im sva bol ne isteče kroz beonjače.
„Video sam je i opet pao, zvao sam je i naravno da smo nastavili tamo gde smo stali. A stali smo kod Preverove „Za tebe ljubavi moja“, i kod rasprave da li deca treba da slušaju šta žele ili šta im mi odredimo. Stali smo kod VOLIM TE, kod njenih emotivnih kolapsa, kod toga da li je sve ovo vredno.“ Pali cigaretu pokazuje mi rukom kroz dim da nastavim.
Razmišljam o nikotinu o kokainu, o nekim rajskim pticama iz prošlosti. „Ništa, bili smo zajedno na mom jednom, drugom, trećem poslovnom putu, pustio sam je da laže, pustio sam je da lomi sebe, pustio sam sve da bih je imao. Da bih je imao duže nego on, da bih je imao više nego on, da bih sačuvao njen osmeh sebično samo za sebe u tom frejmu naše lažne realnosti.“
Zastajem, uzimam veliki gutljaj već mlake tečnosti i nastavljam…
„I sve ja mogu da progutam, i juče i danas i sutra, ali ona ne može.“
Lomi se, lomi me, moja sloboda je njena robija, mi smo iz istog zvezdanog jata, on nije.
Jebi ga, stvorili su nešto, ona to ne da, ja to ne diram.
I uvek kažem proći će, a znam da neće.
Kao neka čudna drama koja stalno hoće da bude drama, a postane komedija, e to smo mi.
Nekako se uvek smeje, znam da bi možda i plakala, znam da njeni problemi imaju svoje probleme, ali te rupice na obrazima ne prestaju da se smeju!“ Doca se okreće u svojoj razdrndanoj fotelji za celih 180 stepeni i sa police na kojoj stoji cirka 200 knjiga i papira izvlači jedan i čita naglas:
„Svaki trenutak naših susreta slavili smo kao Bogojavljanje sami na ovom svetu
o Ti hrabrija i lakša si bila
od ptičijih krila
stepenice si vrtoglavo preskakala i kroz vlažni jorgovan vodila
u svoja carstva sa druge strane ogledala…“
„Da li se sećaš prošli put kada smo pričali o jagodici, šta sam te savetovao?“ Besno ga gledam uzimam pivo, sasipam ga niz suvo grlo…
„Prvo ne zovi je jagodica, njene jagodice su moje, zovi je pravim imenom! Selena je moj svet, Selena je moje biće, i da ne traži ništa dao bih joj sve. Ja njen slom ne mogu da živim kao moju pobedu. Moj je bio moj i moja odluka, ona to ne bi mogla. I to šta si ti savetovao ja ne mogu!!!“
Dok pali peti Sobranie Black Russian gleda me kao najranjivije biće u univerzumu, da sam se skoro sažalio sam na sebe.
„Nikola, terapija ogledalima daje najbolje rezultate u takvoj vrsti patoloških odnosa, prosto odnos mora da se razbije. Možeš se ponašati kao dete, ali ti si zreo muškarac, ne možeš zauvek bežati od sebe,
od Beograda u februaru,
od Istre u avgustu, od života!
Ti jednostavno moraš razbiti ideju sebe u ogledalu!
Dokle god vidiš nju, kada pogledaš sebe to neće prestati!“
Gledam u ogledalo iza njega i vidim nju.
Selenine oči žive u mojim očima, njene usne su na mojim usnama, njena kosa je u mojim rukama.
„Danas joj je rođendan, kupio sam joj Boca Do Lobo ogledalo, spakovao sam joj i kamen, baš kao ti Gorani pre 10 godina, neka ona razbije mene tata,
ja nju ne mogu!“.
