Jesen je, možda baš i ne ona na kakvu smo navikli, više je kakvu smo priželjkivali. Ipak, moj slatki nosić i ako lepo rekonstruisan i dalje u vazduhu oseća, miris pečenih paprika, moje oko na pijaci primećuje kako se paradajz kupuje na gajbe, a ne na kilograme. Skoro sam išla do kvantaša da kupim šta nam treba za tu jednogodišnju zalihu zimnice. Kada me je Senka pozvala da na njenom Smederevcu na Fruškoj Gori kuvamo sok od paradajza, oduševljeno sam pristala. U šali je rekla, da flaše ne moramo da kupujemo, jer ih od vina imamo i previše! Da, duhovito, više bih volela da me pozvala da gazimo grožđe, ali život ponekad pogrešno podeli karte.
Zimnica.
Dan je bio sunčan, voćnjak oko kuće okupan suncem, baš kao u sastavu na temu Kako sam provela letnji raspust jedino što u ovom sastavu odavno ne sedimo u trećoj klupi do prozora. I da sada na današnji dan jesam u toj klupi, šta bih sve promenila, razmišljam dok ispakujem sastojke za taj naš slavni sok. Mnogo i ništa, evo prijatelje ne bih.
Nas tri se ne odvajamo već 33 godine. Ne bih ni muževe, jer ne bih imala ove pijavice koje su me bar 10 puta na smenu pozvale sa raznim pitanjima, na razne teme. Šta će ručati, da li sam ostavila novac, do kada smeju da ostanu napolju. Ma znate sve ono što potomci znaju, ali vole da pitaju. Ok, promenila bih dan kada sam zapalila prvu prokletu cigaretu. Ali i to sam uradila sa Senkom krišom u toaletu Druge ekonomske, pa mi nekako žao i to da obrišem! Sve one padove, kada sam na kolenima mislila da nikada više neću ustati ili reke suza koje sam mislila da će mi utopiti srce? Ma ne, ni to, jer jebiga, ne bih umela ovoliko glasno da se smejem sada kada je sve prošlo. Ne bih dobila sve ove lekcije i postala doktor za ovaj moj takozvani život. Da, sigurna sam da bih malo više slušala mamu, jer verujte mama zna najbolje, ali opet da jesam, ne bi mi život bio tako začinjen.
Sok od paradajza
Napraviti ovaj napitak je za nas ritualni momenat. Jedna loži vatru, druga secka taj sočni crveni plod, treća priprema začine. Sve zajedno punimo šerpu i odmeravamo, koliko treba staviti celera, bibera, soli, šećera. Smejemo se dok po mojoj beloj majici lete crvene tačke. Ko još dolazi u kuhinju kraj ključale mase u belom, pa ja naravno. I shvatam u tom jednom na misao nebitnom momentu, Čoveče, pa ovo je kao život!
Sami biramo koliko ćemo ga i kako začiniti, šta ćemo u njega ubaciti, šta izbaciti. Ukus našeg života zavisi samo od nas! Neko će reći da postoji sudbina, ipak, neke stvari na koje ne možemo da utičemo ili ne možemo da izbacimo, jednostavno upadnu u lonac života i pokvare nam jelo. Umesto neke divne sestre koja bi vam pomogla oko novopridošle bebe, dobijete problematičnog brata? Ili vaš nekada predivni posvećeni muž, je slučajno napumpao sekretaricu, pa sada još uz prokleti razvod, morate vašoj deci saopštiti da će dobiti batu ili seku. A sve to sa osmehom i na nogama? Da, morate!
Vi ste na podu.
Ali u tanjiru ispred vas se nalaze previše soli i sirćeta. Morate pojesti to sa osmehom zar ne? Uostalom koliko ste puta probali da napravite neko jelo, recimo ja krofne, dok vam stvarno nije uspelo? Koliko puta ste prevrnuli besno u kantu pasulj koji se nije skuvao ili musaku u kojoj je krompir ostao živ? Pitam vas, koliko ste tura plačinki, onih koje sada žmureći okrećete dok ćaskate sa prijateljicom, bacili u kantu? Ja verujte bar dvadeset! Da li ste odustali, da li ste legli u krevet pokrili se jorganom i kao uspavana lepotica čekali da vam dođe princ i poljupcem reši sve vaše probleme? Ili ste oprali proklete sudove, pozvali mamu i pokušali ponovo – ja jesam!
Da, na neke stvari ne možemo da utičemo, ali možemo na ono kako ih prihvatamo! Koliko sam samo puta, posolila jela suzama. Koliko puta ispečenu ruku mazala melemom i gledala kako rana zarasta, isto onoliko puta, koliko nisam odustala! I, ne nisam od onih koji brzo i lako uče, sve sam te početničke greške ponovila bar dva puta. Jer šta ću, valjda mi je bila takva sudbina, nekako su mi tuđe ruke, trpale nepotrebne začine u moj lonac.
Život kao takav.
Pokušavala sam da obmanem glavnog kuvara i da u preslano jelo dodam šećer, mleko, ma svakakve trikove, međutim. Ipak sam morala da prevrnem sve u kantu. Da, brakovi su propali, neki prijatelji su otišli, neki divni ljudi su preminuli. Ali, ja sam ipak postala sjajna kuvarica! I koliko god lagali sebe, ispred nas su uvek dva puta – jedan je ustati, drugi odustati. Dok jagodicom kažiprsta prelazim preko ožiljka na podlaktici, baš onog zadobijenog uz prvu pitu, gledam kako Senka i Jelena sipaju sok u flaše, te dve moje životne saputnice. Gledam zalazak na Fruškoj Gori, jedem deka Veljine jabuke, ispijam neki sjajan roze.
Iza mene je mnooogo prosutih jela, nebrojeno izlupanih tanjira, previše pogrešnih začina. Ali, evo me stojim u belom, pored trideset flaša savršenog soka od paradajza, jer ispred mene je život! Da, baš onaj kakav sam ja želela i baš onakav kakav jedino želim da živim – začinjen po mom ukusu! Bez ijedne Mišelinove zvezdice, mali, običan, skuvan sa puno ljubavi na jednom običnom Smederevcu. Pravi!
Foto: Instagram @annavatheur / @fragmentsphoto
