Journal kolumna: STONOGA

Veče je, ono letnje, koje se najčešće troši uz poljupce, vino i neku dobru knjigu. Vrtim pramen kose na terasi, lavanda miriše, mlad mesec se smeši, a komarci se trude da me oteraju. Palim još jednu sveću sa mirisom limunove trave, sipam još jednu čašu neke nove kupaže, ali kunem se to je samo u svrhu degustacije! Poslednjih par dana sam poprilično bez ideje, loše spavam, stomak mi je otečen, kosa mi se ne dopada, imam previše obaveza, premalo vremena. Aleksa sprema prijemni za fakultet. Andrija svoj završava, a Aniki je dosadno. Da, ja sam majka, koja je poprilično razbucana u poslednje vreme.

I da, znam, sve bi trebalo da je drugačije…

Druga perspektiva zvuči ovako. Moja predivna deca se školuju. Svi su zdravi, vredni, prelepi i MOJI.

Bilo bi lako da je do njih, ali jednostavno nije, do mene je. Ja sam sebi nedovoljna. U mojoj glavi je konfuzija i moj život je MENI miks konfuzije, pogrešnih misli i ideja. Kada bih mogla uperiti prst u jednu jedinu osobu koja me čini ovako polupraznom, a ne polupunom, to bih naravno bila ja! I manite me sada sa onim pričama, sve ide iz glave, kakve su ti misli…

Ok, kakve su mi misli, verujte život mi je Raffaello kuglica!

To kod mene ne pali, mene suštinski spašava distrakcija. Zato sebe često uhvatim u ponoć kako isprobavam nove recepte, preslažem police sa kremama ili ono šta ću raditi večeras, napokon dovesti cipelarnik u red! Vama ovo ne zvuči ni malo zastrašujuće? Ahhh, onda blago vama.

U mom slučaju, uraditi gorepomenuti posao, znači kopati po sećanjima, preživeti neke lepe trenutke koji su kasnije postali cunami govana ili najgore od svega suočiti se sa svojim najpogrešnijim od pogrešnih odluka. U cipelama sam uvek ponosno ODLAZILA. To vanvremensko poštovanje tih dragocenih predmeta je i dovelo do toga da neki već muzejski primerci i dalje spavaj na dnu nekih polica. Polica sa kojih je samo redovno brisana prašina, ali pozicija mojih saborkinja se nikada nije promenila.

Pa da li je vreme?

Ne znam, ali kako da doznam, ako mi je u ruci i dalje čaša, a ne ručka moje riznice prošlosti. Ustajem kao stogodišnjakinja, tromo i oslanjajući se na gelender terase. Otvaram vrata sećanja, pa rekoh pošto nemam večeras sa kim da se popričam, izvoliću sa mojim prvim Labutankama. Mnooogo smo prešle i prošle zajedno. Odgovorno tvrdim da su Pigalle 100mm u crnom laku najudobnije i apsolutno najseksepilnije cipele koje je neko napravio. Crveni đon ne odmaže toj činjenici. Uvek sam se pitala da li nas je gospodin Kristijan zamišljao isključivo na leđima kada je osmislio taj vatreno crveni đon? Jer, ako nije, čemu? U njima sam skuvala prvu sarmu, imala fantastičan seks i istovremeno se verila. Valjda je to bilo „crveno na radost“.

Iz ove perspektive sve tri situacije su donele sreću nekom drugom, mnogo više nego meni. Spuštam ih na mekanu stazu, treba mi vremena da se oprostim. Do njih su srebrne Alaia sandale sa malo otvorenim prstima. Potpetica je skoro pa za plesačice u kabareu, a tanka crna paučinasta mreža pokriva ris, jako udobne, možda, osim baletanki, moje najnošenije sandale. U njima sam kumovala dva puta. Obišla pola beogradskih žureva, a boga mi i par zanimljivih aftera! Ja ih zovem Beograđanke, previše lepog su zgazile, da bih ih tek tako odbacila.

Manolo saga koja ima kraj.

Nežno kao leptir krilima rosu na cvetu, dodirujem tirkiz plave Manolice sa cirkon šnalom. Kupljene su za pola broja veće, ali je jedan mali umetak rešio tu muku. Ipak u vreme kada ih je gospođica Bredšo proslavila, kupovali smo veličinu koja je dostupna, makar sekli prste ili stavljali uložak u njih koji je deblji od Always noćnog! Za njih me konkretno veže ogroman minus na kartici i svađa sa ocem oko neplaćenih rata.

Tada nisu postojali izvršitelji, bogu hvala, inače bi o meni izveštavali na televiziji. Ipak iz sećanja na Keri i gospodina Zverku nema ideju kako da ih stavim na „zbogom“ listu. Penjem se na mali Ikea stepenik i tu već osećam da ne mogu dalje. Polica sa Chanel baletankama, tri para. One su iznele mene svaki put iz porodilišta. Bež crne sa lakovanim vrhom – Andrija. Potpuno crne sa lakovanim CC – Aleksa. Puder roze sa belim znakom – Anika. Pomeram ih samo da obrišem policu i spuštam ih tamo gde pripadaju u sadašnjost moje prošlosti, koja će zauvek biti tu. Pogled mi se zaustavlja na jednom Dior modelu, koji smo Duška Jovanić i ja jurile od Australije do Amerike, preko Evrope i Azije. Interkontinentalna potera se završila u korist obe i bezdušno bi bilo pustiti niz vodu takvu borbu, zaborav na njih bi bio stravična nepravda!

Saga se nastavlja.

Uzmičem unazad i zamalo upadam u drvo masline, dok se ispred mene bele kao neon Valentino sandale sa nitnama. Moj poraz, osvešćenje i epifanija. Nosila sam belu rustičnu haljinu/venčanicu, njih i osmeh. Slavili smo petnaest godina braka i crkveno venčanje, potom baš u njima, simbolično godinu dana kasnije shvatila sam da je kraj. U njima sam ponosno i otišla. Bilo je lako. Ravne su i nisu mnogo žuljale. Bile su čiste i iskrene kao ja, sa nitnama koje su me podsećale na njega. Podižem nežno jedan po jedan par i slažem na mesto. Da, na mesto. Neke stvari jednostavno ne treba dirati, one su deo nas, koliko i fotografije ili figure koje smo nasledili od baka. Možda je mlad mesec u devici, otići ću do kupatila da sredim šminku. Manje će boleti, jer stvarno se ne sećam koji sam karmin nosila na maturskoj večeri, kada sam se prvi put poljubila sa Vladom, ali se dobro sećam belih dubokih Starki na mojim dečijim stopalima.

Jer ih i dalje čuvam.

Vaša J.

Foto> Instagram