Januar je trajao zaista 12 meseci, bar meni… Klimavo na svim poljima. Inspiracije za pisanje nigde, zato nisam ni pisala. Novčanik prazan, pa bi srce trebalo bar da je puno. Međutim, šipak – i tu sam se uzročno/ posledično ispraznila. U jednom momentu januara, kada se Anika razbolela na Jahorini, osećala sam se kao naš poznati pevač koji je bio kriv samo što je dav’o! Stekao se utisak da mi je kućno vaspitanje nametnulo da ako se od mene očekuje 100%, ja dam 110%. Deci, prijateljima, roditeljima, klijentima, mojim zaposlenima, SVIMA!
Rmbala sam kao lučki radnik, vukući teret celog sistema na leđima.
Kod kuće sam prala gomile veša, kuvala, brinula o deci. U destileriji brinula o nabavkama, proizvodnji i prodaji. Pronalazila vreme da se vidim sa prijateljima, roditeljima, a vodila Instagram, kao da imam jedino fikus da zalijem jednom nedeljno…
ODMOR
Rekoh, biće sve ok, moja mama je radila pet puta više i evo ništa joj ne fali, odmoriće se duša na planini. Pakovanje je bilo kao tuđim mozgom da sam se pakovala. Zaboravila sam čak i Majićevu novu knjigu da ponesem, ma bilo kakvu knjigu. Nema veze, gledaću Netflix rekoh… Ha, gledala sam Aniku sa temperaturom 39 i uredno se vratila u Beograd.
Poznata sam kao najgora učenica u školi života. Ona koja kao budala ponavlja iste greške očekujući drugačiji ishod. I spakovala sam se da pobegnem… Da pobegnem od mrtvila u sebi, nezadovoljstva svojim izborima. Trčeći u krug kao hrčak, u susret pogrešnim odlukama… Krug je zatvorena forma, baš kao i život. Ako trčite bežeći od sopstvenih odluka, srešće vas direktnim krošeom u lice.
SUDAR
Jedna od mojih glupljih navika, je bežanje sa pasošem u rukama od stvarnosti. I pošto me Bog jelte dobro poznaje, a vidi da sam loša učenica, dao mi je par dragih prijateljica na različitim stranama sveta. To znači, problem u glavi, ja u avionu. Najsmešnije od svega je što i te moje prijateljice već znaju da kada kažem da dolazim sutra, spreme maramice, vino i uši za slušanje.
Ovog puta izbor je pao na Dubai, kod Olje je lepše vreme nego kod Milene u Rimu, malo ću da se iskukam, malo ću da radim, mnogo da se kupam i sunčam… Avaj. Jednostavno, ova godina je počela čudno, pa tako i teče ili ni ovaj Dubai surogat bajke nije ono šta je bio. Moguće je da sam i ja ponela energiju Beograda tamo i nisam nikako uspevala da je se otresem. Imala sam utisak da sedim sa ljudima koji imaju izmišljene biografije i koji su pobegli od istine.
U krevet sam odlazila uznemirena, budila se još nemirnija. Vreme je bilo ni malo letnje, svi oko mene su bili stari i nezanimljivi. Iz lošeg filma sam pobegla u još goru seriju… Kao da je i ovom lažnom dijamantu zafalilo malo poliranja. Plaže su pune pretencioznih, ali tužnih bogataša, restorani sa imenima Zuma (London), Caviar Kaspia (Paris), Cipriani (Venecija)… Izgledaju kao Barbike sa AliExpressa. Imaju i ime i dizajn, ali ne i dušu.
Dušu svemu daju ljudi, a ovde toga manjka…
Ne ljudi, duše manjka. Devojke su mlade i lepe, mlade koliko i moja starija deca, isto toliko su zanosne… Muškarci su mahom gomila Džefri Epstajna, koji imaju auru već odavno napisanog testamenta. One u strahu od gladi, oni u strahu od smrti. U toj celoj igri, gde on ima, a ona ume, ja ispijam bellini i razmišljam o depresiji u koju polako upadam. Naravno, sama sam je sebi stavila oko vrata kao skupu ogrlicu. Uzročnik toga sam JA. Taj sudar sa sobom me uvek slomi.
Kako sam bila toliko naivna, da sam opet pomislila da je bekstvo rešenje.
Zašto sam pomislila da mogu da trčim maraton sa slomljenom nogom? U kojim godinama ću prestati da budem glupa? I dok oko mene crne kartice sa no limit računima trče da nahrane egomanijake i njihove mlade pratilje, osećam se staro. Osećam da sam ja sve ove trke odavno pobedila, da na Olimpijadi egoinvalida nemam šta da tražim. I kao što je prvi Ciprijani onaj u Veneciji otvoren 1931, prvi Caviar Kaspia 1927. godine u Parizu, prva Zuma u Londonu 2002, tako sam i ja rođena u Beogradu 1976. godine – i pripadam samo tu.
NEDOSTAJANJA
Zaspala sam nemirnim snom, falila su mi deca, pas i on… Falile su mi zakrčene ulice, i priče o svim problemima koji se samo umnožavaju.Sebi sam falila ja. Sanjala sam čudan san. Onaj koji se ne zaboravlja i koji mora biti zapisan. Stajala sam sama na Slaviji, telefonom nisam mogla da dozovem nikoga, ceo imenik je bio nedostupan. Duvala je košava, a preko puta mene je stajao pas. I kao da me je dozivao tužnim očima da krenem za njim… On je trčao uz Makenzijevu, a ja nikako nisam uspevala da mu priđem. Stigla sam ga na ulazu u Hram Svetog Save… U Hramu su bili svi moji prijatelji, čak i neki kojih više nema međ živima, moja porodica i deca.
Osetila sam mir.
Sutradan sam već bila u Beogradu. Onom koji je moj i svačiji, koji ne trpi kopiju života, koliko god bio surov. Vratila sam se kao one 1999. da budem uz moj grad. Onaj imenik memorisanih brojeva, baš taj, nikada neće biti nedostupan za mene. A, hram hram je moje srce, puno ljubavi. Ljuljaj živote, mi Beograđani stojimo i na košavi.
