Da, svakako ćete se tako osećati bolje, ali prosto nije tako…
Možda ste stvarno verovali da ste samo izabrali tu belu košulju sa crnim tufnama, da su vam samo te bež mokasine trebale iako niste platili račun za infostan, pa će vam moguće zakucati i izvršitelji, avaj. Priznajte, prelistali ste poslednje izdanje modnog magazina kod kozmetičarke, malo ste skrolovali po Instagramu, perifernim vidom ste u kancelariji snimili šefovu ćerku koja je, eto slučajno modna blogerka! U krajnjem slučaju čekali ste kraj vesti da vidite ko je obukao prezenterku.
Moda je svuda i od nje ne treba bežati! Ako ja grešim, da li greše i oni koji u dvadeset tržnih centara u jednim malom gradu poseduju po dvadeset identičnih butika u kojima svakodnevno potpuno iste stvari razgoračenih očiju i ubrzanog pulsa ispituje prosečno desetak hiljada mojih sugrađanki? I sada zamislite, na svim kontinentima je potpuno isto!
Naravno svi želite da budete posebni, različiti ili da imate lični pečat? E, žao mi je, ali to je rezervisano za ove pacere iz slikarstva, arhitekture i muzike. Mi koji se ložimo na dizajn, moraćemo da se zadovoljimo ponekim malim ličnim sijanjem. Uspećemo da nekim brošem istaknemo bluzu ili nekim priveskom torbu.
Kako se razvijala masovna produkcija, dešavala se i reprodukcija, i dok smo hulili na Zaru i ostale mass market brendove, dogodila se Kina. Ne, ovo neće biti nikakvo raskrinkavanje osoba koje kupuju Chanel po poznatim saloncima u centru Beograda. Tu temu ću sačuvati za neki drugi put. Dakle, neke davne 2006. godine jedan na oko ne tako strašan đavo pojavio se ispred mene.
Đavo nosi Pradu.
Uloge već svi znamo, temu poznajemo, jedino ne znam da li smo nešto od tada do danas naučili? Ah, da Miranda Priestly je zla zla glavna urednica poznatog magazina koji pušta kišu u modnom svetu. Logično gde je zla kraljica, tu su i razne dvorske dame, dvorske lude i ostali učesnici, zabavljači i sporedni likovi, jer kraljica može biti samo jedna.
Svima je od starta bilo jasno da je ta zla kraljica mode niko drugi do Anna Wintour, pa šta? Svi su i pre i nakon tog filma išli na rukoljub kod sitne Anne koja je po narativu mršava što od zlobe što od restriktivne ishrane. Nastavili su da plaču, ako baci maramicu na pod nakon revije ili se ne dao bog i ne pojavi. Dakle, ta krhka gospođa, najčešće viđena sa tamnim naočarima je baš ona kojoj svaki štampani magazin treba da kaže veliko hvala uz dubok naklon.
Ona je postavila standard koji se ne sme narušiti.
Nekim čudom, upoznala sam Annu. Pariz, teniski meč između Novaka i Federera. Ja sam jasno tim Novak, sedimo u istom restoranu. Ta ista zla Anna, na kasi gde plaćamo svoje iće i piće uzima moju ruku, gleda prsten i pita koji je to brend. Odgovaram da je kupljen na buvljaku u Rimu! Pitam je da se slikamo. Naravno, sa osmehom odgovara. Na njenoj plastičnoj tacni stoji najjednostavniji sendvič sa parma šunkom i kisela voda Perrier sa limunom. Nema bifteka iz kog kapa krv, nema kafe sa nimalo mleka, nema ni zlobnog pogleda koji osuđuje moju McQueen maramu sa lobanjama.
Već tada sam znala da je marketing crveno krvno zrnce mode, a strah belo. A, onda su se u našoj palanci neka deca dosetila da postanu gospođe Wintour. Radili su u buticima, upoznali tkanine, oblačili su lutke po velegradskim izlozima, ah, skoro pa su spremni da budu modni urednici. Prelistali su sve aerodromske primerke modnih magazina, sestrine barbike su u svojim memljivim sobama oblačili u svoje kreacije, znali su da ZNAJU! Sada samo treba da postanu dovoljno zli! Da, sada samo treba da se dovoljno pokondire, da zaborave voz kojim su došli, da sakriju svoje pohabane cipele i ulizane sakoe, da sve turšije koje im je mama spakovala hitno zamene sušijem i pre svega moraju biti oholi i zli, kao Anna.
