Stan mi je u haosu, po kući su razbacane kese, u kupatilima veš, pobacane na brzinu zbačene haljine. Šminka je razvučena, a peškiri pobacani po podu. Sudovi delom stoje u sudoperi, a u sudomašini, valjda neki deo koji treba da se poređa na police.
Ne mogu da se pohvalim ni izgledom lica, tonus je opao, botox popustio, kosa? Posebna priča o dve tone laka i gela kako bih prikrila danima neopranu grivu. Primećujem da je jedino količina vina na istom mestu, a to nije dobar znak. To znači samo da nisam imala vremena da uživam. Da uživam?
Vreme
Osim već bajate, ali tačne floskule da leči sve, trenutno mi nije prijatelj. Iako sam od onih koje stižu sve, izgleda da sam se preračunala. Tačno to je moralo da se dogodi, jer, kao što svi znamo, umetničko srce i matematički mozak nikada ne idu zajedno. Nekada, ne baš tako davno, mislila sam da imam sve. Spremačicu koja me je tetošila kao mama, troje dece (kada negde pročitam divne uz dece naježim se), zaista lepog i zgodnog muža (takođe mi i ovde divnog podigne kožu na leđima), sređene finansije (jer sam radila samo za svoj ćef) i zanimljiv socijalni život (ovde mi bogat uz socijalni život osiromaši mentalni sklop). Očigledno je da sam sve vreme tog života bila realna i realno nesrećna, zar ne?
Deca su divna samo u reklamama, muževi samo na porodičnim fotografijama, a bogat socijalni život najčešće prikriva duhovno i emotivno siromaštvo. Nisu ovo pravila, ali se prečesto potvrđuju. Bar kroz moj život.
Okolnosti
Dogodi se tako, da mislimo da neko drugi bira za nas. Sistem je zakazao, kiša je pala, spremačica je dala otkaz, dete se potuklo u školi, fakture nisu plaćene, zaboravili ste da platite porez, muž ima ljubavnicu. Kolaps sistema se nazire, psiha popušta. I tek tako – eto nas na podu. Imam utisak da čak i ova smrdibuba koja mi stoji na zavesi šalje poruku o trenutnim okolnostima. A, ne tako davno sve je bilo bajno. Ili ipak ne. Trenutne okolnosti jesu baš takve, smrdljive, ali lako promenjive. Da li ću kada vam se dovoljno požalim, isplačem i ustanem sa patosa biti bolje? Verovatno da. Da li ću umesto zurenja u jednu tačku i stiskanja šaka, staviti gumene rukavice i oprati sve sudove, pospremiti gomile stvari na svoje mesto i skinuti paučinu sa očiju? Sigurno.
Jednostavno, okolnosti lako menjamo, one nisu nepromenljive i zavise samo od nas. Poslovi koje sam prihvatila, moja su obaveza, niko me nije primorao. Ne, čak ni egzistencija, dakle – radim jer volim, osećam se bolje kada radim. Pre bi se reklo da sam neorganizovana, a i to je do mene, zar ne? Deca su kategorija za sebe. Jedna moja drugarica (koja se dugo borila za potomstvo, uspešno) poznata po svom suludom crnom humoru je rekla: Deca su kao Birkinka, svi ih žele, kada ih dobiju zapitaju se da li su baš vredela toliko. Jedina razlika je što decu ne možemo da preprodamo.
To nije opcija, zar ne?
Opcije
Kada ih imamo, ne snalazimo se baš najbolje. Ali, šta se dešava kada ih nema? Reći ćete, svaki problem ima rešenje, tačno, ali da li su ta rešenja baš uvek željena?
Sedela sam juče sa Selenom, dugo smo pričale. Plakala sam, tačnije, plakale smo obe.
Na najobičnijem ginekološkom pregledu, saznala je da ima podmukli rak jajnika.
U ranim dvadesetim!
Mrak.
Ostao joj je ožiljak na praznini.
Deca, njena, nisu opcija. Ona nema opciju?
Nema ni Birkinku, jer joj ne treba i ne želi je.
Ima moć, glas i pero.
Razbija stigme o nemajkama, o nametnutim postulatima društva, o ženama.
Poznajem žene, ja sam žena.
Imam dva jajnika, jednu čitavu matericu, troje dece i dva bivša muža.
Da li me to čini ženom?
Imam majku, onu jednu jedinu koja me rodila, ima je i Selena. Naše majke, kao ni ja, nismo jalove.
Ponekad u svojim najtajnijim mislima se zapitam, da li postoji izraz jalov muškarac? Jalovo su rezervisali za nas i krave, zar ne? Sećam se da se moja opaljena tetka nakon mog prvog razvoda našalila: Ih, udaćeš se ti ponovo, krava sa teletom je uvek skuplja. Ja sam bila krava, a moj sin tele.
Predivno, zar ne?
I jesam, udala sam se ponovo i otelila još dva puta.
Očigledno za vola, jer nemam drugo objašnjenje, za sve šta se kasnije dešavalo. I veći deo života se i jesam osećala kao deo stada. Poprilično su me muzli, tretirali kao onu koja daje mleko ili vuče kola, a na kraju, jednostavno koristili za doprinos stadu. Kada sam uspela da se oslobodim konopca koji mi je bio stisnut oko vrata, za ostatak stada sam verovatno postala luda krava. Ali, kad poludite više vam i nije bitno!
Jednostavno nastavljate da trčite poljem, ali tamo gde vama odgovara, muze vas onaj kome vi dozvolite, ako vam to prija čisto da vam olakša vime. Jednostavno postajete skoro pa vo.
Da, imala sam opcije, Selena nije. Nije imala priliku da se oteli, da je muzu, stavljaju liske kupusa na grudi zbog prokletog mastitisa. Neće moći da stavlja tele na sisu, ali sigurno ni da poželi da se nakon spoznaje kolika je krava oždere detelinom i umre (ne znam koliko znate o ishrani krava, ali previše deteline za kravu je smrtonosno).
Budimo iskrene, mnogo puta smo samo gledale u tu detelinu i poželele da nas više nema.
Iskrenost
Ljudi su specifično alava bića. U malom mozgu nam uvek čuči želja za onim šta nemamo. Koliko god smo ogrezli u konzumentsko, žudimo i za emotivnim. Tuđim prelepim suprugom, za predivnim detetom, savršenim roditeljima. Uporno površno obmanjujući sebe, jer to ne postoji. Živimo ono šta smo sami stvorili.
Naš izbor je kako ćemo igrati sa dodeljenim kartama. Da li ćemo biti krava nekom volu, muzara predivnom potomku ili usvojiti neko neželjeno tele i staviti ga pod našu sisu. Opcije uvek postoje, samo vas molim budite iskreni u onome šta želite.
Izađite iz stada i nemojte biti ona krava koja nogom šutne svoju kofu mleka, iskoristite svoje opcije.
Jer, da imate sve, priznajte, šta bi vam onda falilo?
Foto: IMDb
