Journal kolumna: ULOG(A)

Subota, 08. aprila 2023.

Počela bih ovu priču sa rečenicom: Ponosna sam. Počela bih je i sa aplauzom. Ipak, počeću je sa ulogom – ne sa mojim ulogom, već sa ulogom mene.

Bila sam sinoć u pozorištu, ponosna sam na moj grad! U 18h, dana četvrtog radne nedelje, sala JDP-a bila je puna! Heeej, bravo Beograde! Plašila sam se da ću sedeti u ogromnom prostoru sa nedovoljno publike i da će mi biti neprijatno, analizom osećaja neprijatno došla sam do žao bi mi bilo predivne glumačke ekipe, koja nema ono za šta diše, PUBLIKU.

I evo ga, u jednoj jedinoj rečenici imamo dva straha. Iz pozorišta nikada nisam izašla bez jakog utiska pripadanja – filmovi me prodju nakon the end, međutim, predstave koje pulsiraju ispred mene imaju MOĆ, prenos emocija, uvlačenje u vrtlog osećanja. Jednostavno, živa je stvar to pozorište. Nema seci, nema briši ili premotaj, ili hajde ponovo. Zato, kada se sve završi, ja oderem dlanove, kao ona igračka što neprestano treska činele.

Nakon mog frenetičnog pljeskanja sela sam da pobrojim strahove. Ličnom introspekcijom pobrojala sam ih u pet minuta dvadesetak, naravno svi ih imamo, većina su iracionalni, ali šta sa onima koji su potpuno racionalni? Tu su, ispred nas, i ne možemo da im pobegnemo.. Banalni strah tipa da li će me frizer unakaziti, šta ako me ON ne pozove, da li će mama provaliti da na nedeljni ručak nisam došla jer sam guzvala postelju sa novim dečkom, a ne zbog pisanja nove kolumne, da li da kupim ove cipele, sutra nas može udariti asteroid, pa koji sam moj i štedela (asteroid se nikako nije desio, ali minus na kartici svakako jeste).

View this post on Instagram

Stižemo do vrlo realnih, najgorih. Karijera ili porodica, svi će reći uglas kao hor bečkih dečaka može i jedno i drugo, ali samo me pustite da nastavim. Strah! Želim da budem ostvarena poslovna žena, ali želim da imam vremena i za muža i decu. Muž me podržava, ali ujedno, deca traže majku, jednostavno tako je, u genomu, u istoriji, naravno i u sadašnjosti.

Ok, ja to mogu hrabrila sam se, sve je stvar dobre organizacije. Dok pravim dnevne planove obuzima me jedan po jedan strah, ja ovo ne mogu, dok vadim grašak iz kose brišem fleku od kafe sa pantalona, kasnim po Aleksu na engleski, lepim hanzaplast preko kažiprsta, jebi ga nisam stigla na manikir.

Andrijina nastavnica mi je pustila sms poruku da su neka deca pušila u školskom i da bi bilo poželjno da sutra dođem na otvorena vrata. Anikina bebisiterka mi daje otkaz viber porukom, jer zamislite, TRUDNA JE! Iz sata u sat strahovi, jedan po jedan, stiskaju solarni pleksus. Loša sam majka, preumorna sam da budem dobra supruga, vremena da budem domaćica nemam, na poslu sam razjebana kao veš mašina sa pokvarenim lagerima. Skačem sa zadatka na zadatak, a vrtim se u krug bez fokusa.

Ostaću bez posla, ostaću i bez muža, porodica šta to tek beše? Imam utisak da život prolazi pored mene, a u prolazu me samo šutne i obori u blatnjavu baru. Terapeut na kraju naravno savetuje antidepresive, dok iz mene vrišti ona vesela energična Jasmina: NISAM DEPRESIVNA, samo se plašim!

View this post on Instagram

Moj ulog je bio veliki, a uloga mala.

Dajte mi nešto protiv straha. Verujte, nasuprot straha ne stoji hrabrost. Suprotno od straha je ljubav, ali o tome ćemo kasnije. Sada se držim racionalnog straha, ipak meni se svaki ostvario! Strah od mraka je iracionalan, uostalom ustani i upali svetlo.

Međutim, strah od nedovoljnosti se kod mene pokazao kao potpuno tačan, ispravan i veoma STRAŠAN strah. Nisam bila dovoljno mama, domaćica, supruga, nisam bila dovoljno ćerka, ni drugarica, na kraju balade nisam bila dovoljno ni karijeristkinja.

Ali, jebi ga, nisam bila ni dovoljno depresivna. Zaplesala sam ples a nisam znala korake, ubedili su me da ja sve mogu! Nema goreg drušva od toksične pozitivnosti i bodrenja ljudi koji nisu nosili štikle od 12cm sa bebom od 3 meseca na kuku, dok vam nadolazi mleko u električnim talasima. Korneri na svilenoj košulji koji se stvaraju ispod pazuha vas odaju, vaš smiren ton pada u vodu. Znam, sama sam birala, ali sada mnogo godina kasnije poslušala bih svoje strahove.

Boj se ovna boj se govna, a kada ćeš živeti?

I da potpuno opravdano sam se plašila.

Ova sadašnja JA zna da nasuprot straha nije hrabrost, već samoljubav (jedna reč).

Ne možete sve, a još manje možete same! Izberite ono šta volite i onog koji vas voli, tada ćete znati da su strahovi makar se i ostvarili, vredeli. Negde ćete shvatiti i da deca nisu tako slabašna kao što izgledaju, da poneki Happy Meal neće izazvati hormonski poremećaj kod vaše ćerke, a da okrnjen lak na noktima može lako da postane trend. Nasuprot toga, strah da ćete kao neka tamo domaćica biti manje vredni, ma daaajte. Evo obećavam, taj vam je potpuno iracionalan.

Da li ću biti baba majka?

Ja sam moje treće dete rodila sa 38 godina, sa njom sam potpuno uživala, a i dalje to činim. Bez straha da ću dementna doći na njen diplomski na fakultetu, jer možda neće ni studirati, već bez straha izabrati da postane majka u 21. godini! Pobedite strah ljubavlju, on će uvek biti tu, oslabite ga!

View this post on Instagram

Idite u pozorište, lekovito je

Radite ono šta volite. Ovo nije ni malo toksična pozitivnost, ja sam bila na oba mesta, bitno je da sam naučila. Moje noćne more su postale moji najbolji ortaci. Sela sam za sto sa njima, nahranila sam ih svojom dušom, pojele su me do kostiju – a onda sam ja pojela njih.

Da, i dalje se uplašim samoće, bolesti, praznine, ali ko ne? Sada samo živim sa njima, ne dozvoljavam im da me pojedu, možda me malo glocnu, a onda ja njih šutnem. Tačno je da nam život ne daje garancije, a ko smo mi uopšte, da ih tražimo? Zaslužili smo naše mesto pod suncem, seli smo u prvi red predstave koja se zove život, gledamo sebe, naravno glavna uloga smo MI. I neću vam reći da se ne plašite, već samo da odigrate tu ulogu najbolje što znate.

Nego, sinoć u predstavi Alisa u zemlji strahova videh sve nas, pa sam morala ovo da vam kažem: Dok je meni mene, dobro će mi biti.

P.S

Idite u pozorište, lekovito je.

Do sledećeg čitanja, vaša J.

Piše: Jasmina Šupeljak

Journal.hr