Sedim u saobraćajnoj gužvi i pitam se kada je oktobar u Beogradu postao decembar? Napolju jeste 25 stepeni, sunce nežno dodiruje gola ramena, drveće još nije otreslo lišće… Opisno kao scena iz ljubavnog romana. U realnosti, grickam zanokticu i besna sam. Besna zbog gužve? Mislim da mi je taj spektakularni, a svakodnevni saobraćajni kolaps, najveći neprijatelj! Jedino tada ima vremena da se ljutim. Moja terapeutkinja će nadam se preskočiti ovo moje pisanije…
LJUTNJA
U novo osvešćeno doba ili što bi moja mama rekla new age shitstorm, nama je zabranjeno da se ljutimo? Moramo kanalisati energiju u pozitivnom smeru… Ljiljani su mi isflekali stoljnjak, nema veze, ja bar imam ljiljane i stoljnjak, šta je sa onima koji nemaju ni krov nad glavom… Manikirka mi je unakazila nokte, pa ću dve nedelje izgledati kao zvezda filmova za odrasle. Ne drami Jasmina, nekome je mašina za mlevenje mesa otfikarila prste. Sin je probušio gumu, a ćerka izgubila nove patike posle treninga, ti kukaj, a neko ne može da ima decu!
Isporuka flaša za destileriju kasni, a kupci čekaju… Imaš destileriju, polako, sve se dešava sa razlogom, opusti se… Drugaricu je nakon petnaest godina braka prevario suprug? Pa bar ima supruga, pa ima ko i da je vara. Kao ovce u toru bekećemo otrcane fraze, suzbijajući ljutnju! Seciramo misli na neurone i pokušavamo snagom volje da je OTPUSTIMO? Da otpustimo ono šta nam stiska solarni pleksus?
SUZE
Počinjem da plačem, suze se slivaju ispod okvira naočara, jer suze su ok? Ili ni to više nije ok? Možda da uzmemo male epruvetice i da ih sakupljamo za nasleđe potomcima, koje će nekom tehnikom naučiti da ovladaju suznim kanalima, možda da ih botoksiraju? Jer, ako su nam zabranili ljutnju i izlive besa, pa šta će nam onda i suze. Ne bi bilo loše generalno kažnjavati plakanje kao neki prestup ubuduće? Lepo otpustimo u kosmos onu prethodnu ljutnju, koja se potom pretvara u bes, koji je prethodnik nemoći, koja nas dovodi do suza! Sve lepo zabraniti, proglasiti prekršajem i kažnjavati. Ok, samo dajem predlog… Dok se to ne ozakoni, ja plačem. Svakako Savska ulica stoji, jer je Sarajevska zatvorena. Kasnim na sastanak, što znači da kasnim i na dva sledeća. Neću stići ni deci da dam ručak, kao što neću stići ni da odvezem auto na servis… Ah, da ja bar imam auto, a nisam u autobusu stisnuta u gužvi, zar ne?
Razmazane maskare i crvenkastog nosa sa jasno mokrom košuljom ispod pazuha, ulećem na sastanak. Preko puta mene sedi raščupana vlasnica štamparije, a pored nje Maja koja urla na sina preko telefona. Prvi deo sastanka protekao je u međusobnom jadanju, gde sam saznala sledeće… Kosana je to jutro umesto u rikverc ubacila menjač u prvu i punim gasom zakucala auto u zid garaže, Maja je zaboravila u rerni ručak koji se ugljenisao i zamalo izazvao intervenciju vatrogasaca… Ja sam i dalje stiskala nokte u šaku i razmišljala u šta ću sipati rakiju i na šta ću zalepiti etikete po koje sam došla… I dalje mi se jako plakalo, ali možda na sastanku suze nisu ok? Uostalom, ni one nisu plakale.
URLIK
Nekada davno u neko srećnije vreme, deca su dobijala ćušku. Danas razgovaramo sa njima? Razgovaramo kada? U momentu kada uđemo u kuću u 19h, razjebani danom iza nas, dok pokušavamo da sortiramo beli i šareni veš i strpamo ručak za sutra u šerpu? Ma neee, razgovaramo sa razumevanjem, dok odgovaramo na sutrašnje mejlove da bi ujutru imale pola sata da se od strašila napravimo na ženu? Pardon, izvinjavam se, razgovaramo sa decom oko 1 ujutru kada sve to završimo?
Dakle, da rezimiramo, bes je nepotreban i ne rešava ništa, sve će se rešiti. Sutra je novi dan, govorite tiho da vas bolje čuju, plačite sami u tišini da vas niko ne vidi ili još bolje i nemojte – jer time ništa ne rešavate? Uhvatite problem za rogove i izborite se? Sjajno, zaista sjajno, ali NE.
U 19h sam ušla u stan, na sred hodnika je stajao paket vode, jer moji potomci ne vole česmovaču… Ni jednom od njih nije palo na pamet da vodu stavi u kuhinju. Oprema sa raznih treninga je kao u teretani stajala spremna za bubanj veš mašine, sudovi uredno u sudoperi čekajući moje porno nokte da ih oribaju ili slože u sudomašinu.
Urliknula sam na sav glas!
Sina i ćerku sam za uši odvela do tragova njihove nemarnosti i objasnila im da je hotel blizu naše kuće skup, ali da su tamo uz nadoknadu jako dobrodošli. Dok sam urlajući bacala sve njihove stvari na njih, sipala sam čašu vina. Pustila sam seriju na Netflixu i gledala šokirana lica moje dece. Uredno su pospremili svoje sobe, spakovali suđe u mašinu i izbacili smeće. Večerali su, čini mi se, plazmu sa mlekom, bez da su me pitali da li može nešto drugo. Dogovorili smo se da će berba ušiju od sada biti redovnija od berbe šljiva za moju rakiju, ako nastave da glume goste hotela.
I tek tako shvatila sam…
Da, možda se ne vozim autobusom, ali nemam ni vozača! Nokti su mi grozni i imam prava da budem besna zbog toga, jer to su MOJI nokti! Saobraćaj ne funkcioniše, jer nije dobro organizovan u Beogradu i onaj koji je za to zadužen ne radi dobro svoj posao! Moja deca su moj posao i zato imam sva prava ovog sveta da ne trpim njihov bezobrazluk. Čak imam pravo da se ljutim i na Dragana cvećara, jer sam mu rekla da skine tučkove ljiljana koji mi uvek upropaste stoljnjak! I da izvinu svi new age i old school terapeuti, urlaću, lupaću i plakaću kad god me duša zaboli!
I ne, zaista neću da prihvatim ono šta ne mogu da promenim, bez da dignem glas. Ćutanje i slanje u kosmos se u mom slučaju pokazalo jednom veoma neuspešnom tehnikom, tako da sam se vratila na fabrička podešavanja… U svetu stolova budite šaka. Takođe, vama koji brinete, mojoj deci su i dalje uši na glavi, ali je i meni sada srce na mestu, a kuća u redu.
