Zgazila sam u govno! I to baš onako, celom nogom po sred. Nije nakon toga zapištala notifikacija: Poštovani na vaš račun uplaćeno je… To je valjda kada te posere ptica. U slučaju ovog ugaza, verovatno će sa mog računa biti isplaćeno, toliko je zasmrdelo. Nekada davno u jednoj od mojih knjiga napisala sam da je Beograd kao ocvala kurva, sve prima pod svoje ritave skute, jer bitno je samo da je neko želi. Danas se pitam koliko sam bila u pravu. Deluje mi još starije, još ritavije i još prljavije. Nisam sigurna da li je ona braon gomilica od lutalice koja sere gde stigne ili od neodgovornog vlasnika koji isto to radi po mom gradu. Gde god dođeš ponesi ljubav, ali i kesicu za izmet, čoveče! Nije me briga odakle si došao, kuda si krenuo, ali ponesi, bre, ljubav i poštovanje.
Nikada neću razumeti, ma koliko se trudila, neke sorte ljudi. Pođeš u Rim i papirić od Baći čokolade uredno staviš u džep svog novog kaputa, stigneš do korpe za smeće i elegantno ga ubaciš, vratiš se u Beograd i šikneš papirče po sred ulice, zašto? Šta ti smeta kod mog Beograda? Pređeš granicu za Hrvatskom, stigneš u Zagreb, tražiš parking, nema ga, parkiraš par kilometara dalje u javnu garažu, platiš tiket i voziš. Dođeš kući, zagradiš pet automobila, upališ sva četiri migavca i sedneš da ručaš, zašto? Zašto mrziš moj Beograd? Kažem moj, jer tvoj očigledno nije. Po njemu sereš, bacaš, bahato parkiraš, mučiš mi grad, ti nevaspitani, bahati čoveče. Da, da baš ti koji staješ na mesta obeležena za invalide, koji ne propuštaš starije ispred sebe, a ni majke sa malom decom, kao da te je roda na svet donela.
Jer ti uvek žuriš, ti si zauzet, ti si pod stresom, nemaš ti vremena za periferne stvari, kao što je kultura.
KULTURA ŽIVLJENJA
Kada sam bila mala, dosta vremena sam provodila kod bake i deke na selu. U okviru ogromnog imanja nalazila se štala, kokošinjac, svinjac i plastenik pored kog je bila magaza za kukuruz. Imali su popriličan broj životinja. Konja, krava, svinja, ovaca i kokošaka. Patke su slobodno šetale, onako kao gospođetine. Ujutru, kada ustanu u pet, prvo se čistila štala, izmet se skupljao vilama, pa odnosio za đubrenje raznoraznih zasada povrća. Uvek je sve bilo pod konac čisto. Svaka travka je bila uredno podšišana, svaka kočina čista, a kokošinjac samo lustere nije imao. Svako ko je spavao pod krovom naše porodične kuće imao je svoj zadatak, ali lepota i elegancija tog domaćinstva je neopisiva rečima. Čak i traktor i vršalica za žito su se prali i glancali nakon upotrebe.
Mnogo godina kasnije, čula sam da za bahate i nekulturne velegrađane kažu da su seljaci? Seljaci su u mom filmu gospoda, često i školovani ljudi, kao što je bio moj deka Mita. Seljaci su budućnost ove i svake druge zemlje. A ovo što susrećemo po Beogradu su ipak džiberi. Inače reč džiber nastala je, pretpostaviću, od reči džibra koja označava lošu rakiju (kominu). Ne volim ni jedno ni drugo. Kada za nekoga kažemo da živi u džiberaju, znači da živi u lošem kraju grada. A ja, više i ne znam da li u mom gradu postoji neki kraj koji nisu pretvorili u džiberaj. Svi ti i te gorenavedeni, koji migavce koriste kao znaš ti ko sam ja, kojima znak sa kolicima znači stani na pola sata, koji lepe bele papire preko tablica, a opuške i kore banana izbacuju iz automobila u pokretu kao da su u svemiru pa će oblak progutati, svi vi koji ovo radite, molim vas, nemojte. Pa čak i kurva voli da bude pomažena.
Ovaj grad vam je dao mnogo mogućnosti: pozorišta, bioskope, fakultete…
Dao vam je pregršt kulturnih dešavanja, mogućnosti za posao, sport i zabavu. I sve, ali baš sve ih koristite. I treba. Zato ste i došli u velegrad. Pa čak i da ste zbog kafana i provoda samo svratili, na par dana, neka ste. Ali, kada platite račun u restoranu, pridržite kaput dami koju ste izveli, izmaknite stolicu, i otvorite vrata. Vrata od vašeg skupocenog automobila, parkiranog na zoniranom obeleženom mestu otvorite prvo njoj pa potom sebi, a molim vas taj zgužvan nebitan račun koji ste platili, bacite u kantu za smeće! I sva ta mala dela, učiniće vas boljom osobom, jer poštovanje uzvraća poštovanje. Poštovaće vas jedan grad, koji se slučajno zove Beograd.
DOBROVOLJNI ZATOČENICI
I kao što je najveći Beograđanin među nebeograđanima, Momo Kapor, jednom rekao:
Fotografisan iz vazduha, taj grad nikada neće privući radoznalog sakupljača lepota, ma koliko vešto bio slikan.
Jednostavno, on nije fotogeničan. Ali će zato učiniti nešto posve drugo: razbudiće gotovo fizičku bol od čežnje, onima što su makar samo nekoliko dana proveli na njegovim ulicama, baš kao što je neka fotografija bivše ljubavi u stanju da nas izmuči do smrti.
Plan njegovih ulica postaje nešto slično topografskoj karti našeg srca. Taj će nas grad opčiniti šarmom, a nikad nam neće otkriti tajnu šifru te čudne ljubavi, kojoj ne znamo razloga. Ostaćemo zauvek njegovi dobrovoljni zatočenici, koji su između bezbroj gradova remek-dela izabrali baš Beograd da u njemu prožive svoj jedini život koji im je dan.
Baš zato vas molim, kada vaš ljubimac izbaci svoju večeru na ulici pokupite je u kesicu i bacite u kantu, jer mi Beograđani se ne izuvamo ispred vrata.
Foto: Nikola Ćirković
